10. poglavlje
Novi tekst ide ovde…
Lokne
U sjaju Irininih baletanki su se ogledali i ona i Vuk koji se oslanjao o šank. Gledao je u njene tanke prste koji lagano pomeraju maramicu. Zamahnuvši crnim loknama unazad, okrenula se ka njemu i uputila široki osmeh. “Kako si pedantna, kao devojčica…”, smeškao se. “Danas treba prošetati celim gradom, a znaš vrlo dobro šta se desilo juče kada sam obula štikle.”, smeškala se. “Grad je izgoreo. Jedva sam te sačuvao od svih udvarača.”, namignuo joj je. “Ako ih obujem ponovo, moja stopala neće dozvoliti da slikam ovaj projekat.”, slegla je ramenima. Prasnuo je u smeh: “U početku mi je bilo žao kada si pala. Onda je već bilo smešno.” “I ja sam luda što sam poslušala tvoj savet, ali znam da voliš kad ih nosim. Uvek mi pohvališ noge.”, odmahivala je glavom kroz osmeh. “Da…”, zamislio se. Kao munja, varnica je prošla kroz njegove vene u glavi. Baš kada je mislio kako je zaboravio, traka za film je počela da se kotrlja. Prisetio se kaišića na mom članku koji je zakopčavao kada sam se saplela u biblioteci, knjiga koje smo skupljali sa poda, šlica na mojoj suknji… Ne želeći da se oda, jednostavno je kao pomen na uspomenu rekao: “Definitvno volim kada žene nose suknje uz štikle.” “Sve žene?”, podigla je obrvu. “Samo ti.”, poljubio ju je. “Vidimo se večeras.”, mahnula mu je pre nego što je izašla. Ostavši sam ispred aparata za ceđenje soka, prebacivao je pomorandžu iz jedne ruke u drugu kao i misli koje su ga opravdavale i krivile. Irina nosi isti broj cipela, 37, baš kao i ja. Mada i Vuk i ja znamo da se nije setio toga tek tako. Možda Irina i ja delimo broj cipela, ali Vuk i ja delimo mnogo više, ne volimo da lažemo, pogotovo ne sebe. Došao je taj trenutak da očistimo i prašinu pod tepihom, onu koja se stalno zaobilazi. Izvadio je dve čaše i sipao sok kao nekada kada bih došla kod njega, a ubrzo mi je stigao mejl na koji, naravno, neću odgovoriti…
Uvijena u beli prekrivač, položila je glavu na svoje koleno. Dimitrije je ispružio prste kako bi je češkao, no shvativši da je previše daleko, nije se trudio da se približi, već je dopustio da ruka besciljno padne. “Moramo da razgovaramo.”, napokon je izustila. “O čemu?”, pridigao se i poljubio ju je u rame. Kao ožežena, naježena ramena su joj uletela u košulju: “Zar da učenica objašnjava profesoru?” “Razumem… Razumem sve.”, odmicao se od nje prekrivajući stomak od pojasa nagore, “Samo ne znam šta bi želela da ti kažem povodom svega.” “Ne moraš ništa da kažeš. Oboje to osećamo. U ljubavi i ratu nema pravila, ali kada se krevet oseti kao ratno polje…”, uzdahnula je dok je nameštala pojas suknje ponavljajući Vukove jučerašnje reči. “Ti znaš da rat vode siromašne države.”, pogledao ju je prodorno. “Ti znaš da u ratu nema onog ko pobeđuje, već samo onog ko je u pravu.”, dopustila je da joj ruke nemarno padnu na butine obeshrabreno. “Ko je od nas dvoje u pravu? Ja koji sam usamljen ili ti koja si nesrećna?”, namrštio se dok je ustajao iz kreveta. “Ne znam… Ali znam da mi je dosadilo da vagam da li sam tokom noći sa tobom pobedila ili izgubila. Ta vaga, za mene je orden poraza.”, oči su joj zasuzile. “U redu.”, navukao je majcu i pantalone veoma brzo. “Kako ti je ćerka?”, Maša ga je uhvatila za ruku. Izgledalo je kao da ga za nešto moli. Dostojanstven kraj, vrlo verovatno. “Kako ti je majka?”, namršteno je nameštao kaiš. Pogledali su se. Videvši da je preterao, rešio je da je zaustavi: “Mašo!” Okrenula se: “Da?” “Dobar sam čovek toliko… Nije valjda da mogu krevet da podelim, a doručak ne?”, složio je kiselu grimasu.
Grizli su proju karikirajući normalnost. Tišina je bila jeziva, a pokreti escajga neprirodni. “Nadam se da moja majka neće imati problema zbog ovoga.”, otmeno je stavljala viljušku na usne. “To sam rekao iz besa. Biću pažljiv sa njom. Moji pacijenti zaslužuju najbolje, bez obzira na to čije su majke. Ako ti bude bilo previše, uvek mogu Lavu podnositi izveštaj o napretku. Ipak, bilo bi potrebno da čitava porodica bude uključena. Ako želiš, mogu već danas pronaći psihijatra koji će je preuzeti.”, gutao je namršteno kukuruzno brašno koje mu je dodatno iritiralo grlo pored poraznog osećaja. “Nema potrebe… Toliko ti verujem.”, odmahivala je salvetom. “Ko veruje psihijatru koji spava sa 20 godina mlađom ženom ili ko veruje stručnjaku za lečenje bolesti zavisnosti čija je ćerka alkoholičarka?”, cinizam je vibrirao kroz rešetke njegove viljuške koju je spustio na tanjir. “Možda žena koja je provela toliko noći sa njim da zna da je on mnogo više od toga.”, položila je svoju ruku na njegovu. Nasmejao se: “Kada sam bio osrednji ljubavnik, mogu makar biti dobar doktor.” “Možeš se unižavati koliko god želiš, ali za mene si uvek bio najbolji u svemu. Zato sam kod tebe i pobegla… Uostalom ti to sve već znaš.”, odustala je i nastavila da seče ostatak proje. “Da sam znao da će moje godine zadovoljiti spisak tvojih želja stario bih ranije i češće, ali godine mi nisu donele mnogo jače grudi. To su samo obične muške grudi… Ti si ih napravila zlatnim. “, sklopio je šake. “Da.”, odložila je nož i viljušku, “Zar se mi nimalo ne volimo? Kako odlaze ljudi koji ništa ne zameraju?” “Mašo, postoje ljudi koji nisu ljubavnici, već saučesnici. Mi smo dobri ljudi, ali ne jedno po drugo… Od svih zabranjenih dela u odnosima žena i muškaraca, mi smo baš odabrali da počinimo najgore. Ne možeš kvalitetnom figurom igrati loše poteze, a mi smo ih previše povukli. Sada kada se predajemo jer je poraz očigledan, kao i svi gubitnici, vidimo sve one poteze koje smo mogli odigrati i pobediti u par koraka… E to se nama desilo; ali posle izvršenog zločina, saučesnici se rastaju.”, popio je jogurt. Prstom mu je sklonila fleku sa usne: “Problem je što zločinci pate od neodoljivih želja da se vrate na mesto zločina.” Osmehnuo se: “Kada smo već počinili tako lep zločin, hajde da makar probamo da budemo prvi koji će uspeti da počine i savršen zločin… Da nas niko ne uhvati. Uostalom, ja i dalje verujem da se zli ljudi menjaju na bolje, mogli bismo i mi. U poslu, nema ljubavi i prijateljstva… Zato… Nismo mi jedno drugom ništa učinili, mi smo se samo iskoristili. Oni koji se vole, ne iskorišćavaju.” Povukla je ruke ka sebi: “Kada tako postaviš pravila igre… Kajem se što sam ti uletela u zagrljaj samo da bih se spasila. Umesto da ubijem tvoju samoću, ja sam je rasplamsala.” Odmahnuo je glavom: “Pobogu, Mašo… Ja sam taj otrov popio veoma svesno. Promrzle ruke postaju toplije čak i kada oči samo vide kamin sa prozora, a kamoli kada se vatri i približe… A ja sam se dobro ogrejao o tvoju nesreću i nesigurnost. Zato, nisam ja svetac, Mašo. Ja sam prosijak i prevario sam te za malo pažnje i ljubavi. Sit sam i zadovoljan. Nedostajaćeš mi samo u trenucima kada budem ponovo osetio glad, a kada izađeš odavde, samo ćeš ti biti tužna jer sam te do kože ogolio.” “Ja sam ti sve to dobrovoljno dala. Ne možeš biti onoliki ološ, kolika ja mogu biti naivčina. Po stvari ću doći posle posla.”, ustala je od stola. Zgrabio joj je ruku i sukobio im oči: “Divna si žena. Koliko god bilo teško da se suočiš sa onim od čega si meni pobegla, nemoj to da zaboraviš.” Nasmejala se: “Iako i dalje sebe kriviš, znaj, da tvoj zagrljaj nikada nije učinio da se osećam zarobljeno, samo sigurno… I sada sam potpuno sigurna u ono što treba da uradim. Čuvaj mi majku.” “Čuvaj mi sebe.”, dobacio je za njom dok joj se suknja njihala niz užarenu betonsku ulicu.
Nameštao je kravatu i zategao sako kada je video sestru bliznakinju, zadržavajući svoju blentavu facu: “Vidim promenila si frizuru…” “Vidim promenio si stajling…”, sklonila je oštar kratak ravan plavi pramen iza uha. Ušavši, Milan je osetio netrpeljivost između svojih rođaka: “Hajde da sednemo.” Kada su seli, Milan je veoma ozbiljno prešao na stvar: “Sestro, prvo bih želeo da ti se izvinim povodom toga što sam zvao tetku bez tvog znanja. Nisam znao da će to doneti toliki nemir… Možda sam i znao, ali u tom trenutku se to činilo kao dobra ideja… Izvini.” “Milane, ja ću…”, Lav je uhvatio brata za ruku, “Mašo, mi smo razgovarali i s obzirom na sve turbulencije koje se dešavaju u poslu, obojica mislimo da bi ti trebalo da preuzmeš direktorsko mesto. Tetka Sofija je i onako to oduvek želela…” “U redu.”, hladno je klimnula glavom. “Šta god bilo… Seci u korenu. Dosta je bilo prijateljstva… Baš zato što smo kao najrođeniji, trebalo bi da svi znamo koliko je ova biblioteka važna. Svakome kome nije, neka ne bude više deo nje.”, Milan je govorio kao da reži. “Pametna odluka, ali s obzirom na to da samo ja za ovo imam herca, budite spremni da ispoštujete sve što odlučim, čak i ako vam se to učini prevelikim.”, ustajala je od stola. “Mašo, više nema vremena da se pitamo ko šta može…”, Lav ju je oštrim pogledom, maltene, vratio za sto, “Ne dajemo ti direktorsku stolicu da bi bila dželat prijateljstvu, već da bi sačuvala ono što nam je najvažnije. Nije to metla za vešticu, to je presto za kraljicu.” Nagnula se ka svom blizancu kao da je napokon rekao ono što je zanima: “Da nazdravimo onda?” Točenje viskija je bilo gromko u tišini. Lav je ispružio čaše. Dotakavši ga, kao da je pokrenula priznanje: “Da si bolje raspoložena, ponudio bih ti espreso. Ti bi se nasmejala. Možda bi me i udarila… Nema veze. Ja znam da me ti voliš. I ja tebe volim… Predugo sam te slušao kako dišeš da sada ne bih znao, tebi se nešto dešava… Ali ja sam tvoj brat, i to blizanac, rođeniji nisam mogao biti i biću tu kad god budeš želela da budem.” “Kada budemo obilazili mamu…”, pucao je oštar glas koji je glumio jačinu. “Previše formalno pričamo za jednu porodicu…”, Milan je ispružio čašu, “Živeli!”
Vino se penušalo u čaši. Irina je vrtela valove oko rubova. Vuk se zamislio nad njenim usnama koje su se naslonile o elegantnu čašu sa nožicom. Irina je umela da pije. Imala je ritual da uveče popije samo jednu čašu vina. Za nju, pametnu ženu, dan bez čaše vina bio bi neproživljen dan. Nikada dve, nikada tri, samo jedna čaša; ali bez nje, to bi bilo kao da krv nije protekla venama. Zapalio je sveću: “Pazi da ne ukapaš haljinu, bela je.” Osmehnula se detinjasto. Crna lokna je prešla kao fina bretela preko golih ramena. Kroz kosu su joj se nazirale sjajne minđuše na malom uhu, a sa usana mali sjajni i pravilni zubi. Poljubio joj je ruku. Koža joj je mirisala na jasmin. “Od kada se ti brineš za fleke od vina? Obično govoriš, da se dobre noći po njima prepoznaju.”, grickala je sir i masline sa stola. “Da, ali…”, zastao je kada mu se približila, želeći da ispije i on koji gutljaj, u brzini je prosuo par kapi po košulji. Irina se nasmejala i poljubila ga u kragnu: “Sada nećeš morati da je pereš, moći ćeš da govoriš da su tragovi karmina. Pretpostavljam da su te noći još bolje.” Privukao ju je u krilo dok je držao flašu i kutiju za otvarač. Vrat joj se ježio od Vukovih poljubaca: “Brinem se za bele haljine od kad sam počeo da te zamišljam u jednoj. Hoćeš li se udati za mene?” Otvorivši kutiju štopcigera ugledala je diskretan mali kamen koji je zasijao na oštrici otvarača. Skinuvši prsten sa štopcigera, navukla ga je na ruku: “Hoću… Želim.”
Strašno je paliti sveće živim ljudima. Koliko je samo mojih želja Vuku stalo u to plamenje… Koliko je samo neizgovorenih reči u toj vatri širom sveta koju žene pale kada same piju vino ubeđujući se kako su dobro. Nikada ne može biti dobro onaj koji misli kako će flaster zalečiti ranu samo jer čini da je više ne vidi. A mi decu od malena za rođendane navikavamo na gašenje svećica, zar ne, Slađana?
“Nisam te očekivala.”, podočnjaci su joj se rastezali niz obraze. “Nisam ni ja.”, uzdahnula je tužno, “Mama, ja znam da si ti nagovorila Lava i Milana da mi predaju biblioteku.” “I?”, podigla je obrvu tako da je učinila da joj podočnjak poskoči. “Hvala ti.”, zahvalila se kiselo kao da je na to bila primorana. “Ti si to zaslužila. Uostalom, ja sam samo sačuvala porodično nasleđe, zato sam i bila pozvana. Još nešto?”, Slađana je razgovarala veoma poslovno. “Došla sam da te vidim…”, Mašine reči bile su kao ispovraćane, nevoljne da se preko jezika prevale. “Da me vidiš bez čaše vina u ruci, je li?”, majka kao da je želela da joj baš tada zada udarac u stomak, a ne da joj pridrži glavu. “Nisam to rekla.”, stišavala je glas pokušavajući da se skrije iza ostataka svoje kose, “Bila sam odvratna prema tebi, izvini…” “Nisi ni zbog toga došla…”, uživala je u mučenju svoje ćerke, “U redu je što mi ti ne veruješ. Ne verujem ni ja sebi posle toliko bezuspešnih godina lečenja, ali smešno je gledati kako pokušavaš da lažeš nekoga ko te je rodio.” Marina je mahnula dok je prolazila noseći poslužavnik sa večerom. Ugledavši devojku, starija žena je počela da se kezi: “Došla si jer si saznala zbog čega se ključne kosti iscrtavaju.” Mašina koža se nakostrešila. “Ne budi tako bleda. Lav se uplašio, zato mi je rekao sve… Ali ja ne mislim da je taj lekar tajna koju skrivaš u sefu tog tvog paćeničkog stava.”, tapnula je noktima o sto, “Dakle, hoćemo li se i dalje igrati mačke i miša?” “Nisi došla da se lečiš. Došla si da me primoraš da okončam odnos sa Dimitrijem.”, oči su joj se jezivo uvećale. “Dete, lečila sam se 1000 puta, 1001. put mi nije teško. U početku, znala sam da tvoj moral neće dopustiti vezu sa majčinim psihijatrom. Ipak, ja nisam razlog za vaš rastanak, ja sam kap što ti je prelila čašu.”, kezila se, “Ne pristaje ti taj pogled. Priberi se, Mašo. Izgledaj.” “Odvratna si.”, namrštila se. “Ja nisam došla ovde da bih brinula o sebi, došla sam da bih okončala tu večitu patnju tvoga brata i tebe.”, frktala je na ćerku. “Sada si našla da budeš brižna majka…”, coktala je. “Dobro, Mašo, nisam došla zbog vas, nas, kako god. Naša porodica ne postoji, zar ne? Ali umesto što se trudiš da meni oduzmeš flašu, bratu žene, a ocu identitet, možda bi bilo bolje da razmisliš o sebi… Možda se tada ovaj razgovor ne bi vrteo kao pokvarena ploča.”, vazduh je bio žustar. “Šta god da mi fali, vi ste mi to oduzeli!”,režala je ustajući iz stolice. “Mašo, Teodor te ne želi jer si sebična i neurotična, a ne zato što sam ja loša majka!”, utišala je čitavu baštu. Maša je poraženo sedala za sto ponovo, kao da je neko Ahila pogodio u petu. Ožarena tamo gde najviše peče, suze su joj tekle niz obraze i više nije želela da ih sakrije kosom. “Možemo li sada da razgovaramo normalno, bez pominjanja prošlosti? Dopusti mi da ti bar jednom u životu pomognem.”, Slađana je prebacivala ćerki kosu iza uha nežno. Maša je bez pogovora klimnula glavom.
“Pogledaj kako si mršava. Kosu si skratila. Ispeglala. Lepo si obučena, ali pod tom odećom drhtiš. Pričaj sa mnom, Mašo!”, zabrinuto je gledala u oči koje su se od srama skrivale. “Mama, mnogo se kajem… Toliko sam se upropastila u bežanju, a samo sam želela da ostanem. Sada kada imam biblioteku i šansu da sve ispravim sa Teodorom, moje noge kao da ne znaju da idu unapred. Prosto ne znam odakle da počnem…”, napokon je priznala. “Mašo, zato sam i insistirala da ti preuzmeš biblioteku. Naučila sam te i prvi put da hodaš, očigledno pogrešno. Naučiću te ovaj put bolje. Sada znam kako…”, potekla je i njena suza. “Kako?”, pridigla je lice. “Biće odmah teško. Tata dolazi sutra. Moraćeš da budeš jaka.”, stegla ju je za ruku. “Ja ne mogu više da padam, zato i nemam izbora, osim da izdržim ovaj put.”, brisala je suze. “Mašo, nećeš hodati, letećeš, sigurna sam u to… Ali prvo pravilo je da kada se padne, sme i da se plače. Plakanje tome i služi, ali ne i kosa… Nisi smela da sečeš lokne. Tu mnoge žene pogreše. Nijedan nije vredan toga.”, govorila je kao da joj poverava tajnu svih žena. Daleko od toga da nije. Odseći kosu je u ženskom svetu bela zastava. Zato sam i ja, baš kao Maša, podigla belu zastavu, kada mi je Irina javila da će nositi belu haljinu. Posmatrajući frizerove makaze kako u trenu seku sve ono što negujem godinama, što smatram svojim najvećim ukrasom, ono za šta me vuku, mirišu, sklanjaju iza uha, igraju se njome… Toga više nema. Dva su se para bujnih plavih lokni našla na podu dva različita frizerska salona, moja Mašo. Žene koje seku kosu, teže da pokažu lice. To lice ostaje bez štita, lakše se ljubi, ali lakše se i pokazuju zubi. Vojnik koji ide u bitku bez štita ili je rešio da se ubije ili je tolika budala da će jurišati kroz celo bojno polje i raskasapiti sve pred sobom. Tebi je makar imao ko da skloni te ostatke kose, neprirodno prave i kaže: “Neće ti više ni dlaka sa glave faliti.”
