11. poglavlje
Novi tekst ide ovde…
Saobraćajka
Da li se dobro dobrim vraća? Ja sve češće počinjem da verujem u onu koja kaže da ne činimo zlo jer se ono vrati, već da činimo dobro jer se ono ne vraća. I zaista… ja nikada nisam čula priču koja počinje dobročinstvom iz sećanja, ali sam čula podosta onih koje počinju iz osvete… Pogledam se u ogledalo i pomislim kako da se ne volim? Trebalo je sve ovo preživeti. Nakon svega, dobro je da sam i ovako malo odvratna. Nasmejala sam se samoj sebi dok sam mešala espreso.
Lav se protezao. Flaše su mu grebale jedno rame, dok mu je drugo zarobila zamršena kosa. U bunilu je protezao prste kako bi dohvatio telefon na noćnom stočiću. “Da?”, napokon se oslobodio iz poročnog kreveta. “Možeš li da dođeš? Slađana se napila… I sebe i pola klinike.”, Marina je vikala u telefon kako bi joj se glas raspoznao u muzici i urlicima pijanih alkoholičara. Šakom se lupio po glavi: “Dolazim odmah.” Navlačio je pantalone besno. Rukom prošavši kroz svoje plavo pramenje, nazuo je cipele i istrčao raskopčan do svog auta.
“Mama!”, dovikivao je iz podnožja stolova, ovoga puta na nogama, a ne ležeći kao što je to inače radio u kafani. “Lave!”, sručila mu se na ramena poput domine, “Tako je lepo što si ovde.” “Mama, siđi sa stola, molim te.”, šaputao joj je škrgućući zubima kroz suvu kosu boje slame. “Lave, dušo, pa ja ne stojim… Ja ležim.”, prasnula je u smeh obesivši obe ruke još odlučnije o njegova ramena. “U redu.”, pogledao je u nebo beznadežno. Prenevši Slađanu u krevet, poljubio ju je u čelo: “Zašto sve ovo radiš?” “Bila sam usamljena.”, jedna suza joj je skliznula niz obraz u lokne, “Usamljena i srećna što napokon sutra praviš promociju… Želela sam to sa nekim da podelim.” U Lavu je ponestalo snage za objašnjavanje. Slađanini postupci bili su samo pozdravljeni dubokim uzdahom koji se rukuje sa sudbinom. “Zaspala je.”, puštao je bojažljivo kvaku. Marina je sa nevericom posmatrala kako pali cigaretu i odlazi kao da se ništa nije desilo, kao da je iz kuće izašao da baci đubre. “Hvala ti.”, izgovorio je to dok je izlazio iz klinike. “Jadnik…”, zakolutala je očima, ali posmatrajući siluetu lopatica na leđima koje se besciljno i labavo teturaju jedna ka drugoj, ispravila se, “Jadan čovek…” Istina, linija između ta dva je tanka.
Bacio je ključeve na stočić. Jaknu je mrzovoljno skidao sa ramena. Kuhinjsko svetlo koje je iznenada bljesnulo ga je razbesnelo. Kada Mirna upali to svetlo, zna šta ga čeka… A kada već mora sve da mu presedne, shvatio je kako može da otkopča košulju i jednostavno otvori još jedno pivo. Dim iznad nje je bio gust. Sedela je kao lutka. Više ga ni pogledom nije pratila. Ranije, njene bi se obrve makar spustile, sada je imala samo prazan pogled koji se gubio u tački, ko zna od kada, neprekrečenog zida. Poklopac piva se skotrljao niz flašu. Bacivši vadičep, okrenuo se i oslonio na sudoperu isturivši jake grudi i ispivši bogat gutljaj kao da mu je poslednji pred streljanje. “Kod koje kuje si sada bio?”, kućna haljina joj je spala sa ramena. Ćutali su. Bio je miran, a ona je drhtala. “Priznaj kod koje si bio!”, gurala ga je histerično, “Kaži mi! Hajde, povredi me, zar ti je to ikada bilo strano? Da nisi neraspoložen za to? Je li?” Stegao joj je ruke snažno dok se suzdržavao da ih ne polomi. Gledali su hipnotisano u žar cigarete koji joj je pao na pod. “Mirna,”, glasno je progutao pljuvačku, ovo mi više toliko nije zabavno da sam izgubio i želju da te jebem.” Ni suze više nisu mogle da speru skoreli ajlajner oko očiju. Ispio je još jedan gutljaj i vratio se u njihovu sobu. “Izvini…”, šapnuo je kada je seo na krevet. Bili su okrenuti leđima jedno drugom. Mirna je bacila svoje telo u krevet. Lav ju je obgrlio grubo. Osetila je miris piva na svom vratu. U pauzama između poljubaca joj je pričao: “Znaš, danas je bio težak dan, a ja sam bio grub prema tebi… Nemoj se ljutiti na mene.” Odgurnuvši ga od sebe, navukla je ponovo kućnu haljinu preko spavaćice i pomahnitalo počela da se šeta po kući. “Mirna?”, uhvatio ju je za ruku kojom je prolazila kroz svoju krecavu slepljenu kosu. “Šta hoćeš?”, isturila je bradu ka njemu, potpuno drugačija u odnosu na sve što je ikada bila. Pomalo iznenađeno ju je gledao, ipak odgovor mu je bio isuviše jednostavan: “Ništa.” “Realno… Ništa.”, potvrdila je svojom oštrom bradom i pravilnim držanjem. “Ne brini…”, vadila je bademovo mleko iz frižidera, “Nisi uradio ništa što nije uobičajeno. Sve je to normalno, zar ne?” Nastavila je kroz ciničan smeh: “Tvoj mozak jedino može biti svestan da sam ovo ja ukoliko jebeš ili vređaš… Ne znam samo šta te je nateralo da se izviniš, valjda je ostao još koji obris našeg prijateljstva u toj izduvanoj muštikli tvoje glave. Valjda sam ti još to malo draga, jebi ga…” “Znaš i sama da si mi nešto posebno…”, dodao joj je šolju. “Ah da… I kad lažeš.”, istrgla je šolju iz njegove ruke, “Reci mi samo… Ne voliš me jer sam pila pivo ispred dragstora sa tvojim prijateljima i tobom kada smo se upoznali, ili zato što nosim iscepane farmerke ili možda zato što se smejem previše glasno, a psujem muški? Kaži mi kada si shvatio da nisam liga, baš bih volela znati?” “Da nisi nešto posebno ne bih dozvolio da mi u tri ujutru skačeš po živcima ovako…”, treptao je gledajući je vrlo ozbiljno. “Jadan si, Lave!”, zarežala je preko kuhinjskog ostrva, “Da je tako, zvao bi me svojom devojkom… Ne bi pobegao prvi put kad smo spavali u Ameriku. Hajde, jesam li ružna… jesam li sramota?” “Ne…”, najzad je prestao da vrti glavom i pogledao je Mirnine oči koje su crne kao provalija nad kojom se predugo nalazio razmišljajući da li da se ubije, “Sviđaju mi se tvoje vrline, a tvoje mane ne želim. Vraćam ti ih kao sitne dinare u prodavnici. Ne želim da mi zveckaju u glavi kao po džepu, a sve češće se to dešava, baš ovih dana, baš oko 3 ujutru. Izgleda da sam počeo i tu siću da uzimam, ali to ne znači da mi je ona potrebna ili da je želim. To znači da mi je glupo da ti vraćam sitninu… Valjda je toliko čoveka ostalo u meni, da mi je glupo kada te ostavim sa tvojim demonima… Zapravo, ne volim te jer ne umem da volim i ne želim. Ne volim te jer mi se ta sitnina ne dopada. Upravo to pivo, kosa, odeća, miris cigareta i skoreli ajlajner… S toga, ja sam idiot kome se ne dopadaš, makar ne dovoljno… Međutim, vrlo verovatno mi se ne bi dopadala i da si gospođica. Vrlo verovatno mi se ne bi dopadala i da sam ja normalan. Zato, kakvi god bili ti i ja, to ne menja činjenicu da ovo nije ljubav.” “A to što uzimaš sitninu mogu da podvedem pod onim “prijatelj”, s obzirom na to da onaj deo “sa povlasticama” nikada nisam dobila?”, provalija je postajala sjajna i mračnija. “Ne možeš čak ni pod to…”, napokon je rešio da se baci, “Baš zato što sam promašaj, valjda ne želim da budem grub prema tebi. Kada bih tebe povredio, to bi značilo da sam potpuno izgubljeni slučaj. A… Kako se stvari odvijaju, reklo bi se da sam to svakako. Ne možeš uticati na karte koje su ti dodeljene. Ono što držiš u rukama, tako je. Sa tobom sam uspešno blefirao, a sada kada dolazi vreme da bacim karte na sto, svestan sam propasti… Čak ne mogu da kažem kako te ostavljam zbog tvog dobra… Ne, ovo radim jer ne umem da podnosim poraze. “Pošla bih kući da ne pada kiša.”, poraženo je rekla. “Mogu ti dati kišobran.”, nonšalantno je rekao. “Eh, Lave,”, nasmejala se od muke, “da si makar i prijatelj, ponudio bi se da me odvezeš kući. Da si makar slušao, znao bi koliko mrzim kišobrane. Znaš… Biti idiot je tuga, ne ni razlog, ne ni opravdanje…” Demonstrativno je otvorila vrata i izašla. Poslednje čega se Lav seća su kapi kiše koje se slivaju niz rukave Mirnine kućne haljine. To veče, oboje će pamtiti zbog hrabrosti koju su skupili, on da napokon izgovori, ona da odšeta po pljusku što dalje od svega što je nekada životom nazivala.
Bilo je već previše kasno, i za nas, i za noć… Vuk nije mario za vreme. Prekriven preko struka i zagledan u plafon, delovao je kao Bog. Polu go i ozbiljan, zamišljeno je gledao u senke koje su se pojavljivale na zidu. U mojim mislima, bila je ta slika ravna umetničkom delu. Da sam slikar, nazvala bih ga Izjedanje. Izjedalo me je to što mu niz rame klize Irinini crni pramenovi. Izjedalo ga je to što nije znao ništa o meni. Od svojih misli nije mogao da čuje ni Irinine duboke izdisaje, ni sat koji je otkucavao, ni alarm komšijskog automobila koji se već treću noć za redom oglašavao. Ustao je iz kreveta i bacio čaršav sa sebe. Sijalica lampe ga je zaslepila. Kratko osvešćivanje nije bilo prijatno. Tada, baš kao da je neko čekao da ustane, pa mu zadao fatalan udarac ispod pojasa, osetio je stezanje u grudima. Otrčavši do kupatila, izbljuvao je nekakav odvratni šlajm. Posmatrao je kako bale silaze u slivnik. Potom je ugledao svoje crvene oči u ogledalu. Lupio je pesnicom o lavabo, a odjeci keramike su zvonili u ušima baš kao ona pitanja koja su ga mučila: Šta ako su gume sasvim ispravne, ali put kojim je pošao nije ispravan? Šta ako on samo ne ume da vozi ovu trku? Ako već nije mogao sa mnom, kako će sa njom? Da li je Teodor u pravu, da li sam ga ja zapravo ostavila? To su bile te teške bale koje su ga gušile.
Blicevi su bili oštri, zaslepljujući i veoma ubitačni, ali moje kolege i prijatelji iz biblioteke bili su kao nacrtani, spremni za ovo. “Nasmeši se.”, kroz zube je procedila bratu. Lav se nagao ka Maši i kroz veštački osmeh šapnuo: “Kako da se smejem kada je tata tu?” “Ko ga jebe…”, Maša je odlučno produžila ka pozornici, “Dragi gosti, čast mi je da u ime naše biblioteke, ugostimo Lava Nikodijevića i njegovo najnovije delo!” Usledio je dug aplauz uz koji se Lav popeo za sestrom.
Marina je držala čašu punu ceđenog soka i po prvi put joj nije smetalo. Na kraju krajeva, bilo je nečega u Lavovim naramenicama. Bilo je nečega u njegovoj viličnoj liniji što je isturilo njene ključne kosti. Mirna je prišla nečujno. Odavao ju je samo mehurić šampanjca, što za Marinu nije bilo teško osetiti, baš kao i Teodorovu ruku na Mašinim leđima dok šapuću o detaljima rasvete. “Dopada ti se?”, Mirna je zavrtela šampanjac pored uha drugarici iz detinjstva. “Nažalost.”, najednom joj je postalo krivo što pije samo sok. “A on te, naravno, ni ne primećuje.”, Mirna je uzimala sledeću čašu. “Vidiš kako sve znaš.”, osećao se prezir u Marininom glasu. “Posle ćeš me mrzeti… Pogledaj Lava.”, obe su podigle glave u pravcu jarkih bliceva, “Možda je vreme da Teodoru pokažeš šta gubi. Zašto me tako gledaš? Shvati, Marina, samo žene vole ponavljanja. Zato postoji 300 cipela i 300 grama čokolade. A noći… Šeherezada je samo 1001 razgovarala sa muškarcem. Muškarci ne ponavljaju… Jednom osvojena tvrđava nikada više neće biti uzbudljiva, čak i kada se izgubi. S druge strane, najveća je tuga ona teritorija koja se plodna i ničija nudila, a nije bila iskorišćena, dok je sada drugi osvaja. Ne moraš voleti Lava, ali možeš naterati Teodora da zažali, posmatraj to tako jer te poznajem, drugačije to ne možeš podneti.”, Mirna je kovala gvožđe dok je vruće oko Marininog uma pod izgovorom da to radi zarad višeg dobra, dok je zapravo, sve vreme, žarila slabosti svoje drugarice. Ipak, nešto je ovoga puta u njoj bilo izdržljivije: “Zar da ja budem još jedna žena koja ga laže, pored majke koja mu je juče po stoti put na ruke pala, a sto prvi obećala da više neće. Ti si rekla da žene vole ponavljanje, zašto bi Lav onda, kao muškarac, želeo da ponovo ima posla sa lažljivicama?” Zanemarivši Marinino režanje, Mirna je radoznalo pitala: “Juče je bio kod Slađane na klinici?” “Da.”, zbunjeno joj se povlačilo crvenilo besa sa lica. “Moram da idem.”, nameštala je mikrofon, “A odgovor… Prosto, Lav nije pravi muškarac.” Marinina slepoočnica zavibrirala je kada je Mirnina haljina u zamahu samoljublja propratila njene noge do redova bližih bini: “Zato ga meni nudiš…” Od besa, šaka joj je mahinalno pošla ka poslužavniku sa šampanjcem. Ipak, prekrstila je šake stežući čašu hladnog soka koji je već popila. Višnja i Maša su se, poput anđela, pojavile u pravom trenutku i želja za vitkom čašom je iščezla. “Sve ide po planu.”, Višnja je zadovoljno njihala ramenima. “Samo da tako i ostane…”, Maša je pridigla piće ka usnama uz osmeh, a ruke su joj drhtale od nervoze. “Mirna Stanisavljević, “Glas srca”, gospodine Nikodijeviću… Možete li nam otkriti da li je glavni ženski lik Vašeg romana stvoren kao idealna majka samo jer takvu niste imali?”, mahala je haljinom crnom kao smrt. Hladan znoj je oblivao Lava. Ipak, nastavio je da gleda ka Mirninim očima odvažno. Nažalost, ne morate dobro igrati šah da biste znali kako crna kraljica lako može uništiti belog kralja, s toga, čitava publika je gledala ovaj piščev pad: “Ne znam o čemu govorite. Izuzetno sam zadovoljan svojom majkom.”
“Požuri. Već kasnimo…”, Vuk je pokušavao da bude pribran. “Trudim se.”, kukala je dok je skidala flaster sa žulja. “Dozvoli.”, nasmejao se. Pridržavajući Irinino stopalo, kroz slepoočnicu mu je, kao metak,prošla uspomena iz Pariza. Pokušavao je da se ne seća ni pužića sa cimetom, ni boje moje suknje, ni zelenih suncobrana kafića na uglu naše ulice… Kroz uši mu je zazujao kikot koji smo tada ispustili kada je vetar dunuo u trenu u kom je Vuk oblagao maramicom moju petu, a suknja mi se pridigla. U čučnju smo se smejali desetak minuta… Ali on sad nije na francuskom trotoaru, već na stepeništu naše biblioteke: “Ako te bude bolelo stopalo, nagazi cipelu. Zar je obuća bitnija od noge?” “Ne razumeš ti to, Vuče.”, Irina se nasmejala ljupko pred vratima sale. Kao probuđen iz sna, zabunila su ga svetla i blicevi koji su blejštali neprijatno. Pređašnji razgovor, on je već proživeo, samo što bih ja sada drugačije odgovorila na sva njegova pitanja. Mirna je nastavljala svoj intervju kao bogomoljka: “Kako komentarišete to što je Vaš otac prisutan prvi put na promociji, a toliko ostvarenja imate iza sebe?” “Šta je ovo?”, Teodor je prišao Maši, Višnji i Marini koje su se upravo sastale sa Vukom i Irinom. “Ova Stanisavljevićeva će nas debelo koštati.”, Milan je besno cedio kroz zube. “Izvini, Mašo… Ja sam joj rekla za incident sa vašom mamom, ali nisam znala da će…”, Marinine ključne kosti bile su iskrivljene od uznemirenja. “Ne, ne…”, Maša je zgrabila Marinu za ruku, “Sve se odigralo odlično.” “Završili smo sa pitanjima, za sve dalje informacije u vezi stvaralaštva Lava Nikodijevića, možete kontaktirati njegovog novog menadžera, Arsenija Konstantinovića. Sada vas molim, poslužite se u holu.”, u želji da spasi brata, Maša je prekinula intervju. Dok se sala praznila, ostali su samo bibliotekari, koji su strepeli zbog novine. Lav je stegao Mašinu ruku: “Jesi li ti poludela? Zar će taj narkoman da radi sa mojim knjigama?” Maša je zarežala: “Taj narkoman je tvoj prijatelj.” “Bio. On je bio moj prijatelj, dok mu igla nije isisala mozak… Samo ne znam gde je tvoj bio kada si ga dovela…”, Lav je cedio kroz zube. Otrgla je ruku iz bratovljevog stiska: “Kada smo došli sve se raspadalo. Milan i ti ste rekli da ne postoje kočnice kada je u pitanju beg iz propasti ove biblioteke i šta sad hoćeš? Arsenije jeste narkoman, ali ume sa knjigama… A šta ti umeš? Budi dobar dovoljno da se baciš među ove hijene od novinara koje se poje sad ispred. Toliko možeš da učiniš za ovo mesto. Preokreni ovaj skandal u našu korist. Neka mama i tata makar jednom posluže nečemu u našim životima.” Vukov kašalj bio je glasniji od dreke svake majke koja razdvaja dva razmžena i sebična blizanca. Na tečnom francuskom i uz osmeh, Vuk je pokazao da ume pored majke, da izigrava i ludu: “Gospodine Samuele, velika je čast što ste došli čak iz Pariza na našu promociju.” Dok su se rukovali, sedi Francuz je u znak sažaljenja skupio obrve: “Primite moje najiskrenije saučešće.” “Saučešće?”, Irina je ponovila na srpskom i zapanjila ih. “Ne razumem, gospodine… Nismo imali nikakvih žalosti.”, Vuk je uz blagi osmeh i bledo lice pokušavao da uveri gosta kako greši. Stari Samuel je uzdahnuo: “Zar Vam nisu javili? Pre par dana, vaša bibliotekarka je trebalo da dođe na sastanak u našu kancelariju, ali voz u kom je bila je skrhan u saobraćajnoj nesreći.” “Šta kaže, Vuče, govori!”, Višnja je tresla Vukovo rame, ali on je kao voštana sveća, jednostavno bio bled, nem i nepomičan, a kao plamen su se isticala samo njegova obešena usta. “Jelka je mrtva.”, Teodor je preveo.
