12. poglavlje
Novi tekst ide ovde
Ima nešto u toj smrti…
Lav je neprekidno stiskao zvono. Iritantan zvuk je obojicu uništavao. Kao da je zvonilo po raštimanim Arsenijevim živcima: “Šta hoćeš?” Zagledan u majcu bez rukava sa koje je dopirao smrad, Lav je najzad pitao: “Je li istina da ti je sestra poginula?” Prevrnuvši očima, samo je golim i snažnim rukama nemarno pokazao da poziva gosta u svoju kuću. Lavov đon se ulepio u buđavi izrutavljeni tepih. Škripa plastičnih čaša pod njihovim stopalima terala ih je da se namršte, iako su obojica već imali neprijatan izraz lica. “Ponudio bih te da sedneš, ali…”, Arsenijeve usne su se skupile, a pogled usmerio na ukapani rašiveni trosed dok je odvrtao čep sa flaše. “Nema potrebe.”, dok je prikrivao gađenje, Lav se oslonio na stolicu za šankom. “Koliko se sećam, džin voliš…”, ispružio mu je čašu. Lavova ruka je podrhtavala dok je obuhvatao piće. Arsenije mu je izmakao čašu: “Šta je? Očekuješ odgovor? Mrtva je…” Od gađenja, preko straha i iznenađenja, pa sve do zabezeknutosti i sažaljenja plivalo je u Lavovim zenicama kao naslage prašine u džinu Arsenijeve čaše. Kroz oblak dima koji je ispustio dok je pridržavao cigaru kao ženu oko struka počeo je da govori: “Nisam hteo da javim vama, moljcima… Neću moći da je sahranim, deluje da joj je telo propalo u nesreći. Kažu da su mnogi izgoreli u požaru…” Lav je navlačio kaput i okrenuo se ka vratima. “A što se tvoje knjige tiče… Ja svoju reč držim i ako sam nešto obećao Maši, to ću i ispuniti… Iako niko nije zaslužio.”, ispraćao je svog gosta nemilosrdno. “Arso,”, naziralo se par reanimiranih osećanja iz nekadašnjeg prijateljstva, “Znaš da nisam došao zbog knjige.” “Bolje da jesi. Život ide dalje. Ako je Jelica umrla, nije i ceo svet.”, oči pune suza su terale Lava da izađe napolje, jer od svih darova koje je posedovao, najbolje je znao kada da ućuti ili ode i na tome se zahvaljuje svojim roditeljima. Činilo se da je okovratnik kaputa ovoga puta više stezao nego obično, a da se prašina sa otirača neobično previsoko podigla kada je Arsenije zatvorio za njim. Okrenuvši se, čelo mu je palo na vrata i lupio je pesnicom o bravu: “Žao mi je.” Sa druge strane i sa neobičnim kezom koji je izazvala igla u njegovoj veni , nekadašnji prijatelj je odgovorio: “To je jedina stvar na ovom svetu za koju je uvek kasno.”
“Znao sam da ću te ovde naći.”, drobio je grumen zemlje sa groba u želji da makar malo zadovolji pokojnicu. “Sofija je uvek govorila da Jelka piše bolje od Tolstoja.”, Vuk je prizivao sećanja. “Sofija je želela da Jelka bude bolja od Tolstoja.”, Teodor ga je ispravio, “I bila bi… Imala je oči za detalje, ali ne i istrajnost da bilo šta i napiše.” “Kada je pronađem, ubediću je da piše.”, Vuk se osmehnuo, ali kiselo. “Lav je bio kod Arsenija…”, stavio je ruku na drugovo rame, ” Mrtva je.” “Kako je samo smela…”, zastao je kada ga je grlo zapeklo, da li zato što je shvatio koliko je glupo postaviti to pitanje ili u drugu ruku sebično, ili možda čak i oba. “Kako je samo smela da pogine, pre nego što te oslobodi krivice?”, Teodor je dovršio ono što nije moglo da iscuri sa Vukovog jezika. “Nisam to pomislio.”, pokušavao je da laže. “I da nisi… Ja nešto moram da ti kažem…”, vetar na groblju ih je udarao, “Ne može čovek koji se u krivici guši biti samoživ. Ja sam, možda, priželjkivao da ti budeš takav… Tako mi je bilo lakše da se pomirim sa činjenicama da žene prokleto odlaze. Otišla je i Višnja, i Jelka, i Maša… I evo Sofija. Morao sam i ja, makar jednom, makar pogrešno, otići i to si bio ti… A kada sam otišao, tada sam video da ne postoji ništa sebičnije od odlazaka… I sve sam vreme bio ono što sam tebi zamerao. Zato ti sve ovo i govorim. Kada si onaj koji napušta, uvek možeš ispasti pobednik. Uvek možeš ubeđivati sebe kako je to bila tvoja volja, a zapravo je samo tvoja greška. Prokleto je dostojanstvo, Vuče… Najveći porok od svih.” “Misliš li da je Jelica uživala u tome?”, osećala se nekakva krvava nada u Vukovom glasu. Poput ustreptalog dečaka, ta nada mu je stezala grlo u pokušaju da se izranjavana više puta, konačno domogne vazduha i izađe kroz Vukova, od vetra, sasušena usta. Protrljao je oči koje su se skupljale i to peckanje bila je spoznaja da se nada ipak počela daviti u suzama polako, ali sigurno: “Možda nije želela da razgovara sa mnom jer bi se osećala poniženo… Možda je dostojanstvo zaista prokleto.” “Reči…”, histeričan kez je izbio na Teodorovim usnama, “Valjda u ratu samopoštovanja i kajanja nastradaju sve one reči koje bi se izgovorile… Možda jednostavno više nije imala šta da ti kaže.” “Misliš li…”, Vuk je napokon skupio snage da pogleda Teodora, “Misliš li da bi mi rekla da je znala da će… Da će umreti?” Teodor je takođe sklonio pogled sa Sofijinog spomenika i razbudio svog prijatelja iz sna koji je toliko uporno sanjao kao tinejdžer koji trese budilnik i odbija da ustane iz kreveta: “Žali za njom, ne za njenim oproštajem.” “Teodore.”, pogledao je kroz male ledenice koje je vetar na groblju nanosio, “Kako se žali neko ko ni živ nije želeo da razgovara sa tobom?” “Kako si tako odjednom promenio ploču?”, mrštio se. “Lepo…”, palio je cigaretu, a nakon prvog dima nastavio svoju teoriju rođenu iz preliva ljutnje koji je kapao po tugi i ogorčenosti koje kao da je svakog dana natrpavao u usta poput proždrljivca, “Znala je da će umreti nekada. Smrt je izvesna i ona je odlučila da dok ima vremena na ovoj zemlji, ne razgovara sa mnom… Ona je mene sahranila, a ja sam i dalje bio živ.” U Teodoru se rađao bes koji se borio sa saosećajnošću: “Ako tako nastaviš, tuga za njom će te zaista sahraniti. Uostalom, šta ti znaš o tome? To što odlučujemo da sahranimo ljude žive, ne znači da ne osećamo istu bol kao kada to radimo mrtvima. Pogreb je uvek bolan i to znam jer sam ja bio taj koji je isto učinio tebi, baš kao Jelka… I bilo mi je teško. Ali ja sam živ i mogu da kažem da sam pogrešio, a Jelka nije i… moram da kažem, ali nisam o tome razmišljao do njene smrti. Ne ljuti se na nju, Vuče. Smrt je jedina sigurna stvar ovog života, a ljudi nikada ne razmišljaju o sigurnostima, već samo o neizvesnostima.” Gledali su se dok je oko njih zujao oštar vetar dželatski jeziv. “Opraštaš li mi?”, Teodorov grkljan se stegao. Vuk se osmehnuo: “Teodore, nikada ti ništa i nisam zamerio.” Udarivši dlan o dlan, zagrlili su se kao braća. “Ako potraje još malo, delovaće pederski… Za sad je bilo dirljivo.”, Lavov glas ih je prekidao. “Možeš li ti makar jednom u životu biti ozbiljan?”, Maša ga je udarala buketom cveća po glavi. Dok su stajali oko Sofijinog groba, Milan je samo uzdahnuo: “Ko bi rekao… Smrt rastavlja, a nas je izgleda samo ona mogla da ujedini.” Ćutali su postiđeno pred istinom te rečenice, pred grobom žene koja ih je i spojila.
“Šta radiš to?”, Vuk je skidao kaput zbunjeno kada je ušao u kuću. “Spremam, ne vidiš?”, Irina je pomahnitalo brisala policu sa knjigama, “Mi do svadbe nećemo stići da kupimo i sredimo sve.” Vuk je gledao u njene razbarušene crne lokne veoma zabrinuto. Primetio je da joj naočare klize sa grbice na nosu. Prišao je svojoj verenici: “Sve će biti u redu.” Ščepavši ramena kao gladna zver, zarila mu je prste u kožu pokušavajući da utone u njegov zagrljaj. Osećao je da se Irina neprijatno trese, kao da pokušava da nestane, da od nečega pobegne… Ne želeći da se izvije iz zagrljaja, inertno je dopustio da mu se umiljava u naručju, dok je mislima potpuno odlutao. Okrenuvši glavu ka zidu, video je da su datumi na kalendaru iškrabani krvnički, tako da se na mestu broja zapažala rupa u papiru. “Zašto si prekrižila datume?”, mahinalno je pitao jer mu čuda večeras nije manjkalo. “Ah to…”, izvila se i otišla ka kuhinji, “Računala sam koliko dana mi je ostalo do kraja projekta.” Osećao se kao da su mu buduću ženu oteli vanzemaljci. Gledao je u suknju sa šlicom koja nikako nije priličila Irininom uobičajenom stilu. Pufnaste papuče nikako nije mogao da poveže sa onim mašnicama koje su se vijorile na patikama kada su se upoznali: “Irina, da li je sve u redu?” “Mhm…”, umočila je prst u salatu, “Napravila sam tvoju omiljenu salatu. Hoćeš?” U tišini su zveckali kašikama. Kao vraćena sa Marsa, napokon je počinjao da je prepoznaje. Zalepila je krastavac na usne i čudno se ispućila što ga je nateralo na smeh. Pavlaku sa usana je obrisala prstom kojim je želela da umrlja njegov nos, ali pomerivši glavu u stranu, Vuku je jedino kravata bila umrljana. Prestali su da se smeju, a Irina je ozbiljno prišavši polizala mrlju. Sećanja kao ruka snažna, odvrnula su srčane zaliske i bujica krvi ga je osnažila da ispravi greške. Šansa da uradi ono za šta nekada nije imao hrabrosti, naterala ga je da bez razmišljanja ovoga puta provuče šaku dalje od članka i zgrabi Irinine noge. Osetivši kako mu šlic njene suknje mazi vene na šaci, imao je hrabrosti i da ode korak dalje. Dok ju je prenosio u sobu, želju mu je rasplamsavao bes. Da sam znala da bi ga moja smrt osmelila na sve što je ikada želeo sa mnom, a učinio njoj, ranije bih umrla…
“Mislim da se Mirni treba zahvaliti na plusu u kom je sada naša biblioteka.”, Maša se zadovoljno smeškala gledajući svoj tefter dok su svi ispijali jutarnju kafu. Marina i Lav su razmenili pogled i prevrnuli očima. Arsenije se zagledao u Irininu ruku: “Taj prsten…” Nije uspevao da završi rečenicu jer ga je obuzela jeza. “Arso, je li sve u redu?”, Milan ga je bojažljivo uhvatio za rame. “To je Jeličin prsten.”, napokon je prevalio preko jezika. “Grešiš.”, Irinin osmeh bio je blag i prepun sažaljenja, “Ovo je verenički prsten. Vuk je…” Svi su se zagledali u Vuka kao da je počinio nekakav zločin. Irinin pogled mu je delovao kao nož koji ga probada pravo kroz grudi. Iz neprijatnosti je počeo da se pravda: “Kupio sam ga u radnji. To je jednostavno nemoguće…” “Znam kako ti je. Možda ti se samo čini. Posle smrti majke i ja sam svašta pomišljao.”, nastavljao je Milan da teši. Neprijatnost je prekinulo kucanje na vratima. Visoki markantan čovek je ušao, a plave oči blizanaca su se zaledile. “Tata?”, ustajali su Lav i Maša uz istoglasno čuđenje. “Nisam došao vas da vidim…”, bezdušno je odvratio svojoj deci ne pogledavši ih. “Tata!”, Irina se zaletela i snažno zagrlila Aleksandra. “Ti si…”, Lav je zadrhtao. “Naša sestra.”, Maša je prebledela.
