13. poglavlje
Novi tekst ide ovde…
Srebro obuci, neka sluti na smrt…
Od kako sam umrla, kopkao ga je taj tetrapak. O porculan je tapkao kašičicom mešajući jutarnju kafu uz koju je jedino, još uvek, imao i te mrve mira. S ostatkom dana, delovalo je kao da su i te mrve samlevene uz zrna kafe koje popije. Taj sitan jadan prah koji je od svega ostajao sagorevao bi mu u želucu i Vuk je to osećao.
Mašino ogledalo bilo je izmrljano kao Irinin kalendar. Svako jutro bilo je novo iskušenje da ne bude razbijeno baš onako kao kada Irina napravi procep tamo gde stoji broj. Makar se po nečemu videlo da su sestre… Sama pomisao da danas treba da razgovaraju, budila je u Maši želju da nikada više ne vidi ne samo svoj lik, već bilo šta. Delovalo je da će Lav razvaliti vrata: “Mašo! Mašo, požuri!” Znala je da je najmanje pametno da se oni sada posvađaju, ali da je u drugu ruku, to najviše izvesno. Besno je otvorila vrata: “Ne može svet da stane samo jer se tebi prikenjalo.” Međutim, blizanac je samo zaškripao neprijatnim papirom: “Daj Bože da mi se prikenjalo, jer da jeste, znam šta bih uradio ovim novinama…” Smrad braon papira ju je zbunio. Uzela je novine koje joj je bacio pred lice i pročitala naslov. Iskolačenih očiju bacila je bratu papire na grudi i otrčala u sobu da se spremi za odlazak u biblioteku.
“Molim te, prekini da vrtiš tu kašičicu… Boli me glava.”, Maša je zaustavljala Lavovu ruku. “Dobro…”, Lav se zavalio u fotelju, “Hoćemo li dobiti to objašnjenje, iako je zapravo prosto, ali…” S nevericom i besom se smeškao gledajući u Irinu i oca: “A od početka si mi delovala poznato.” Sasvim ravnodušno, Maša je uzdignute brade prkosila ocu: “Pa dobro… Znala sam da si posle naše porodice, započeo novi život.” “Novi život?”, preneraženo je gledao u sestru koja je nonšalantno ispijala kafu i masirala slepoočnice, “Nije ovo neka njegova avantura prepuna grozota koje ne bih želeo da saznam, već živa osoba, naša sestra… Ali dobro da tebi je to sitnica.” “Ne kažem da je nevažno, ali bi mogao i njima da dopustiš da nešto i kažu, umesto što nas umaraš svojim cinizmom.”, zafrktala je na svog blizanca. “Tako je bilo i kada ste bili mali…”, očev glas ih je prekinuo, “Cikali ste jedno na drugo sve dok svaki plišani meda nije bio pokidan zbog vaše tuče.” Lav, nikada bešnji, uzdrmao je stočić na kom su stajale šolje: “Nijednog medu nam nisi kupio, a sada želiš i ovu biblioteku da nam oduzmeš. Nije ti bilo teško da prestaneš da glumiš dobrog oca, molim te, tako učini i kada je u pitanju direktorska stolica.” Aleksandar je razjareno uhvatio sina za ruku: “A ti prekini da glumiš kao da nisi moje dete… Ta uloga, koliko god se trudio, ne može biti iznesena do kraja. Video sam i kako piješ i kakve žene voliš i kakav život vodiš. Uzaludno se koprcaš genima, ali šteta je… Što si običan crv. Karijeru ti vodi raspadnuti narkoman, sestrina reč je jača od tvog udarca o sto, a knjiga će ti biti najprodavanija samo jer te je ocrnila žena koju si nemilosrdno iskoristio. Možda da sam te malo više tukao kaišem, možda bi sada jedan oko pantalona nosio.” Lav već pred vratima, okrenuo se ka ocu: “Ko je bio blizu da me nauči da nosim kaiš, dobro je da sam u životu i pantalone uspeo da navučem.” Dok se prašina uzdizala u čast Lavovog ponosnog odlaska, Maša je potpuno mirno i prepuna manira uzela šoljicu u ruke, gotovo milujući je: “Irina, možeš li da me ostaviš nasamo sa ocem?” Irina je bez reči izašla. “Pa?”, Aleksandar je likovao. “Znam da nisi došao jer smo ti nedostajali, niti zato što smatraš da si pogrešio… Šta ti zapravo želiš?”, mrštila se hladno. “Vrlo dobro znaš da biblioteka ne pripada samo tebi… Sofijin deo je tvoj, a ono što sam ja uložio…”, zastao je kako bi upalio cigaretu. Poput umiljate lutalice koja posmatra ženu koja mu je pred oči bacila zadivljujuće fin komad mesa, Aleksandar je s radošću uhvatio kovertu koju mu je ćerka bacila pred nos. “Znala sam da će do ovoga doći… Proveri hoće li ovo biti dosta.”, bezvoljno mu je pokazivala ka novcu zavalivši se natrag u fotelju. “Mašo, ti nikada nisi bila tako malodušna… Zar bih ti ja oduzeo ono što najviše voliš?”, uvređeno i prodorno je posmatrao svoje dete. “To ti je do sada išlo najbolje od ruke.”, zakolutala je očima, “Ako nije zbog toga, zašto si došao? I kako je mama znala da ćeš doći? Nije valjda… Pomirili ste se.” “To sada nije važno.”, Aleksandar je tu temu uklanjao kao dim svoje cigarete, “Želeo sam da upoznate svoju sestru…” “Tata,”,nazivala ga je tako samo tek da bi prkosila, “Molim te mi ne troši vreme. Zašto si zaista ovde?” “Kad malo bolje razmislim, ti si mi omiljeno dete. Nekako najoštrija od sve troje.”, osmehnuo se, ali primetivši da je tera da se namršti, uozbiljio se, “Mašo… Bolestan sam.” “Govori, kučko!”, iz hodnika je dopirao Lavov krik. Aleksandar i Maša su istrčavali iz kancelarije. “Šta se dešava?”, zbunjeno je posmatrala svog blizanca koji kao da je dobio besnilo. “Razumem ti…”, jezivi kez na Lavovom licu bio je uperen ka ocu, “Ali ti, Irina… Udaješ se za mog najboljeg prijatelja, piješ kafu sa nama svakoga jutra, postala si kao najrođenija ovde i zaboravila si da spomeneš samo jednu malu sitnicu?” “Lave,”, Irina je uzdahnula, “Nisam želela da me povezuješ sa čovekom koga najviše mrziš na ovom svetu. Htela sam da me zapravo, zavoliš, baš kako voliš i Mašu i da to sve, ne bude prinuđeno…” “Da…”, Lav je bivao još bešnji, “Vidi se da je on u tvom životu bio prisutan za razliku od naših. Mi makar ne lažemo najrođenije.” Ugledavši Vuka na vratima lifta, Lav mu je samo pokazao rukom da se vrati unutra. Najzad, Vuk je bio onaj iza nekih vrata koja se zatvraju pred izbezumljenim Irininim očima koje više nisu mogle da prikriju suze. Vozili su se do prizemlja. “Od kad nismo popili piće sami…”, Lav se od neprijatnosti češkao po obrvi. “Da.”, Vuk se nakašljao, želeći istim žarom da jednostavno odu na piće i zaborave stvari koje su se desile. Vrata su se otvorila i ispred sebe su ugledali Arsenija koji je oduvek neposredan i bez preteranog okolišanja osmotrio obojicu: “Dobro, koji je vama dvojici?” “Mirna me je ocrnila u svim novinama ove zemlje, a na spratu iznad se nalazi njegova verenica koja je, ispostavilo se, moja polusestra.”, iz Lava je isticalo kao iz slavine sve ono što se zapušilo u tišini. “Polako, polako.”, učinilo se kao da se Arseniju zavrtelo u glavi. “Idemo samo svi na piće kao u stara dobra vremena.”, Vuk je povukao Arsenija za kaput i sva trojica su otišli do bara.
“Irina?”, posmatrao je papire po kući dok joj je prilazio. Grčila se u suzama kada joj je postavio ruku na leđa. Naslonila se na njegove grudi: “Ne mogu više da imam planove i rokovnike.” “U redu je… Ne moramo imati u kući ništa od toga.”, mazio ju je po kosi. Počeo je da se boji prizora koji ga dočekuju kada dođe kući. Ovoga puta, sve mu je bilo toliko jezivo da je i zaboravio da spomene kako je ljut zbog svega što je prećutala.
Lav je ispuštao hladan dah besciljno. Spazivši poznatu figuru, okrenuo se ka Marini. Nasmejali su se jedno drugom iz neprijatnosti. “Došla si da obiđeš majku?”, pokazivao je bradom ka naspramnom spomeniku. “Da.”, stezala je sveće rukama. “Da li je sve u redu?”, primetio je da je nešto u njoj nemilosrdno udavilo osmeh. “Ti nikada nisi došao na Sofijin grob, pogotovo ne sam…”, želela je da objasni svoju zapanjenost tako da ne bude previše indiskretna. “A da…”, shvatio je da ne bi znao kako to da opravda, “Da li bi želela da popijemo piće? Čaj i kafa, to mislim…” Osmeh se vratio kada je shvatila koliko se trudi da objasni kako ne podrazumeva alkohol: “Vrlo rado.”
Dijamant se sjajio u naborima truleks krpe. Gledao je Irinu kako briše šank i razmišljao kako je moguće da ga čak ni tolika tajna nije udaljila od nje. Naprotiv, ona je tako krhka, sa svim svojim ispadima postajala njemu draža. Iako je istovremeno, osećao nekakav čudan prezir i strah, sve se to kao pena u njegovoj šolji kafe topilo u njenoj nezaštićenosti i ljupkosti. Dugo sam koristila to opasno oružje. Znala sam da Vuk neće biti svestan zašto ostaje privržen toj ženi, ali htela sam da ispitam granice, svesno znajući da je moguće da zaista zauvek ostane opijen Irinom. Ipak, poznavajući ga, pretpostavila sam da će u njegovoj glavi nastati košnica nemirnih misli. Rešivši da sve to prekine, jednostavno je odlučio da priđe tim mirisnim crnim loknama. A onda… Kao poliven kofom vode iz hladnog okeana, kao ošamaren, kao opečen, sklonio je ruke sa njenih bokova. “Šta se dogodilo?”, pitala ga je uplašeno videvši koliko je prebledeo. “Moram da idem…”, promucavši, zgrabio je kaput.
Srećno pridižući šoljicu ka rubu usana, bila je prekinuta prizorom sa prozora. “To tebe muči…”, Lav je brzo spazio da Maša i Teodor odlaze ka groblju. “Više ne…”, pokušavala je da skrije svoje more hitro hvatajući dršku šolje. “Koliko dugo si zaljubljena u njega?”, mrštio se. “Ne liči na tebe da postavljaš takva pitanja.”, Marina je pokušala da prebaci loptu na Lavovu stranu terena. “Ti mene i ne poznaješ.”, obrve su mu se još više zaoštravale. “Ni ti mene.”, došavši na veoma indirektan način do objašnjenja zašto joj je pitanje bilo neprijatno, likujući je prebacila šal preko ramena. Prasnuli su u smeh. “Koliko je ovo bilo glupo… Izvini.”, dobacio je kroz blagi ostatak pređašnjeg smeha. Tišina ih je nagrizala poput kiseline, a toplina koju su osećali im nije davala mira. Gutljaji koje su ispijali bili su glasni poput kazaljke na satu. “Ponekada je prijateljstvo jedino što ti od ljubavi ostane.”, Lav je nastavljao sa svojom teorijom o zaljubljenosti Marine u Teodora. “Biti prijatelj osobi koja ti se dopada je ravno takmičenju u kom osvajaš drugo mesto.”, najzad je počinjala da otkopčava dušu. “Ti ne veruješ u onu parolu… Da je jednostavno važno učestvovati.”, namrštio se ponovo kroz oblak dima. “Ja sam žena…”, pogledala ga je zanosno, ” I ti vrlo dobro znaš da mi i nakit nosimo zlatan, a da je srebro za svakidašnje, ne toliko posebne prilike… Čak i srebrni nakit nosimo kako se ne bismo sekirale kad ga izgubimo.” “Deluje da ga onda ipak ne voliš…”, gasio je cigaretu uozbiljen, “Znači li to da je vašem prijateljstvu kraj?” “Nisam rekla da bacam srebrninu.”, slegla je ramenima. “Znači da ti ipak veruješ u život posle ljubavi?”, pokušavao je da razume. “Znači da ti veruješ da ljubav može biti jednostrana?”, uzimala je cigaretu iz njegove paklice. Promatrao ju je kako privlači filter ka usnama i u tom se trenu po prvi put zaljubio: “Ne… Više ne. Ne verujem u amputacije.” Približio je plamen upaljača ka duvanu i zapalio joj cigaretu. “Drago mi je ako je tako.”, nastavljala je da puši veoma nespretno što je Lavu bilo simpatično.
“Čudno je kako smo oboje u isto vreme krenuli ka Sofiji.”, dobacio je dok su se probijali po hladnom vetru do mermernog spomenika. “Da…”, nasmejala se. “Mašo…”, Teodor je ozbiljno izustio kada u zastali, “dugo nismo razgovarali…” “Aleksandar je jako bolestan.”, prekinula ga je poput oštrog hladnog vetra koji joj je prolazio kroz tanke plave šiške, “Nije tražio da prodam biblioteku… Ali ako to ne uradim… Postoji šansa da ću biti ono što će ga ubiti.” Jedino što se čulo na groblju ostao je vetar.
“Arsenije!”, vrata su se tresla od Vukovog lupanja. U svojoj učmaloj majci je odmerio Vuka kada je jednostavno pipnuo kvaku nakon varvarskog kucanja: “Dobro, zar pored svega što nemam, sada želiš i da nemam kvaku?” “Koliko si siguran da je ono bio Jelkin prsten?”, zadihano je ignorisao. Arsenije je pogledao u stranu i iskezio se u neverici. Oči su im se značajno sastale: “To jeste Jeličin prsten.”
