14. poglavlje
Novi tekst ide ovde…
Na_sam(a)r(i)ti
Kroz paučinu Arsenijevih vrata video je žensko telo koje se proteže i zaglađuje posteljinu. “Višnja? Da… Kako samo nisam pretpostavio da su se đavoli prepoznali?”, Vuk je gotovo gurnuvši mog brata, ušao u stan. “Nisi zbog toga došao…”, nameštala je svileni ogrtač koji joj je spadao sa ramena. Lupkajući svojim krznenim papučama, došetala je do šanka i zapalila cigaretu: “Ne znam kada ćeš se pomiriti sa tim da je više nema… Ona je stradala. To je bila nesreća.” “Mogu li da odem do njene sobe?”, Vuk je ignorisao svoju prijateljicu. Arsenije, praveći se da uklanja fleku sa šanka, bez pogleda jednostavno klimnu glavom: “Nakit je u drugoj fioci.” Ujurivši u moju nekadašnju sobu, u njemu su se susrela dva sveta, jedan, u kom nikada ne bi izašao odatle koliko ga podseća na mene i drugi, u kom se koplje žalosti na silu istrza iz grudi koje uveliko krvare. Posegnuvši za bočicom mog parfema, opčinjeno je mirisao raspršene čestice iz pumpice. Najzad je otvorio tu fioku. Zagledanog u ceduljicu, moj brat ga je prekidao: “Jesi li našao to što si tražio?” Bez reči, Vuk je projurio ka izlaznim vratima. Osetivši isti hladan vetar koji Vuk za sobom ostavlja, Višnja je zastala sa blendiranjem voća.
Vuk je gacajući po uništenom pločniku, užurbano ulazio u zlataru: “Dobar dan, ja sam pre par meseci kupio ovaj prsten kod Vas…” Aleksandar se okrenuo: “Da…” “Vi?”, Vuk je trljao oči kako bi se uverio da ne halucinira. “Ovo je inače moja zlatara…”, objasnio je svom budućem zetu, “Irina je rekla da se kamen klima, pa sam mislio da bi bio red da, ukoliko ne stignem da je vidim u venčanici, makar mogu svojim rukama da popravim taj prsten.” “Znam da taj prsten nisu napravili Vaši zlatari…”, bilo mu je dosta laži. “Znam šta misliš… Ali Jelica je bila jedna od mojih najčešćih kupaca. Verovatno je kupila sličan.”, spremno je dočekao Vukovu sumnjičavost. “Nemojte dolaziti na venčanje.”, ispravljao je kaput odlučno. Aleksandar je preneraženo gledao mladića. Režeći je dodao tastu: “Koliko god voleo svoju ženu, Lav i Maša su mi kao najrođeniji… Ne želim da u jednom od najlepših dana u mom životu oni iskuse bol.” “Da mogu, ja bih u taj kamen zarobio svoju dušu. Kada umrem, gledajući njenu šaku, videćeš prsten koji sam ja napravio. Na kraju, Irina je moja duša, a ti je voliš…”, kao što je svog sina uništio rečima pre par dana, tako je i Vuka proveo stazom realnosti, “Uostalom, ti si mi bio kao sin, odrastao si sa mojom decom i nekada sam ti bio idol.” “Nekada je bilo nekada.”, Vuk se uhvatio za kvaku, “I Aleksandre, niste u pravu… Vi nemate dušu.” Za Vukom je ostalo samo ječanje bačenog prstena na staklenom pultu.
Maša je bojažljivo kucala. Nakon par sekundi, pobedila ju je savest i nestrpljenje. Šarke su se zatresle od lupnjave. “Da?”, Dimitrije je iznenađeno otvorio vrata ordinacije. “Ti si psihijatar…”, uletela je unutra kao da je Vuk njen blizanac, “Ipak… Koliko je stanje mog oca ozbiljno?” “Ako te zanima da li možeš da ga ubiješ, možeš.”, bio je surovo realan baš kao Aleksandar prema Vuku, “Dijaliza vrlo brzo neće biti dovoljna.” “Koliko brzo?”, prevazišla je generacijski jaz prešavši na stvar. “Imaš tri meseca da odlučiš.”, Dimitriju je bilo žao da laže, “U najboljem scenariju.” U Mašinim ušima je zujanje bilo jače od prstena koji se kotrljao na staklenom pultu. Mašina mala ramena u padu su prihvatile Teodorove šake u čekaonici: “Mašo, nikako nećemo prodati biblioteku. To je naš dom.”
U sali za sastanke, Milan se šetao kao zatvorenik u samici: “To ne dolazi u obzir! Makar morali da prodajemo kuće…” Lav je smireno sedeo: “Ne vidim zašto razgovaramo o ovome… Odgovor je jasan.” “Mi nemamo izbora…”, Irina se oslanjala o rubove vrata. “Ovo je porodična stvar.”, Maša je još uvek bleda kao duh, odbrusila poslednjim atomima snage. “Baš tako.”, Irina je podsećala sestru perfidno kako se situacija promenila. “Znaš, Irina, za glas u ovakvim odlukama, potrebno je mnogo više od toga da budeš deo Aleksandrove sperme!”, Milan je postajao bezobrazan onako kako je samo on znao. “Da si mogao tako nešto da uradiš za svoju Sofiju, ne bi ti bilo važno to što te je rodila tako poremećenog!”, Irina je uzvraćala. “Moju majku ostavi izvan svojih odvratnih usana!”, poskočio je iz stolice, ali ga je Slađanina ruka na ramenu zadržala. “Potrebno je o ovome razmišljati van porodičnih nesuglasica.”, Slađana je pokušavala da glasom uradi slično kao rukom na Milanovom ramenu. “I hladne glave… ali je to teško od kad se tetkino međunožje podgrejalo.”, Milanove psovke su bile potpaljene inspiracijom iz četvrtog viskija od jutros. Lav je šutnuo stolicu u ustajanju: “Tvoja mater je i umrla jer nije imala razlog zbog kog bi živela kada je videla šta je izbacila iz svog međunožja!” Marina je stegla Lavovu butinu u nadi da će taj dodir uspeti ono što Slađanin nije mogao Milanu. “Bolje i što je umrla, umesto da je postala pijana jadnica.”, kao dva bika, braća su bila blizu da proliju krv. “Milane, začepi jednom u životu!”, Mašina glava je pulsirala. “Stani i ti na stranu kopileta svog oca, ruši, uništi… Šta te briga, kad si opčinila Sofiju da tebi ostavi jedino što nam je sveto!”, Milan je zatezao ruku ustežući se da ne ošamari i sestru. “Kako smeš da koprcaš rođenu majku u grobu?”, Irina ga je gađala čašom viskija. Opštu galamu je prekinulo rasipanje stakla i Vukov glas: “Mislim da znam gde je Jelka.” “Vuče, bolestan si. Leči se!”, Milan je nastavio da reži. “Jesi li dobro?”, Teodor je prošaputao prišavši Mašinoj stolici. “Leči se ti i tvoj lajavi jezik. Kada li će se više sasušiti od gadosti?”, Marina je klela Milana dovikujući mu u njegovom maestralnom izlasku. “Ti najbolje znaš… Valjda si se napokon zalečila. Je li tata ponosan? Znaš zašto se Lav zaljubio? Jer ga podsećaš na majku… Cugni koju, možda te oženi kada uvidi sličnost.” Lav je bacio čašu za njim, ali vrata su se zatvorila za Milanom pre nego što je mogao biti pogođen. “Koliko puta sam samo ovo prošla u svojoj porodici…”, Višnja je krckala ostatke stakla štiklama dok je šaputala Arseniju. “A tek ja…”, Arsenije je uzvratio. Marina se okrenula ka sestri ipak oslušnuvši njenu opasku. Zanemarivši čitav prizor, Vuk je uzeo fiksni telefon biblioteke. Nervozno je vrteo žicu dok su mu otkucaji srca pratili ritam zvonjave telefona. Najzad, javila se fina Francuskinja. Na tečnom francuskom Vuk je započeo razgovor: “Dobar dan, zanima me da li je Vašim vozom putovala moja verenica, Jelica Konstantinović, kada se dogodila ona strašna nesreća?” “To su poverljive informacije, gospodine”, fini ženski glas je pristojno odbijao. “Razumite me… U francuskim novinama se ne piše o tome. Tela su izgorela, te je identifikacija nemoguća. Pritom, mi još uvek nismo bili porodica i…”, Vuk se zagledao u Irinin popravljeni prsten. Irina je sa nevericom gledala verenika sa druge strane stola. Začulo se kuckanje po tastaturi: “Gospodine, jeste li sigurni da je gospođica putovala našim vozom?” “Poprilično.”, Vukovo telo je već likovalo zavaljujući se u fotelju, ali srce je i dalje bilo uplašeno. “Ne, osoba s tim imenom nikada nije kupila našu kartu.”, od tada su svi znali da Vuk nije lud, ali i da sam ja živa.
