15. poglavlje
Novi tekst ide ovde…
Krivica
Arsenijevi krmelji su završavali u procepima fotelje. Zidovi našeg stana bili su previše žuti, iako smo u njemu živeli tek par godina. Miris zaprške je prkosio činjenici da odavno niko više ne kuva. Gusti sekreti i đubre su škripali pod đonovima posetilaca. Moj brat je često tonuo u to smeće poput deteta koje se igra u bazenu plastičnih loptica, a ponekada mi se činilo da nikada odatle i nije ustao. Zavisnosti su srećne priče tužnog kraja. Ukus Marininog pića je najlepši na vrhu čaše, Arsenijeva igla je najsjajnija pre nego što uđe u venu, Lavove žene su boginje dok se ne pojavi prvi nabor na njihovim haljinama, Višnjine cigarete su zanosne samo u prvih par dimova… Na dnu čaše, sa prvom kapi krvi, uz svitanje, sve počinje da se oseća baš kao pepeo u Višnjinoj piksli. Svakoga puta misle da će taj početni osećaj potrajati, da će baš tada biti drugačije, a samo ludak dvaputa radi isto očekujući drugačiji rezultat, pametnom je jednom dovoljno. U začaranom krugu, moj brat se trudio da bude pametan, ali je zapravo ludeo i krivica kao najmoćniji gospodar bi ga savladala. “Hajde, Arsenije…”, Višnja se oslonila o rukohvat fotelje, “Skuvala sam kafu.” Koncentrisan na jednu fleku zida, odgurnuo je šolju kada je osetio miris badema: “Jesam li ti rekao da mrzim to vaše mleko?” “Jesi li ti normalan?”, vikala je odskočivši od fotelje, “Mogao si me spržiti!” Pena se utapala u tepih, ali on se po običaju nije obazirao: “Možda nije imala hrabrosti da se ubije…” “Ona je želela da nestane… I zaboravi to već jednom.”, besno je odlazila do kuhinje. “Uopšte mi nije jasna.”, bio je treći dan kako je moj brat bio zarobljen u razmišljanju i koliko god ga ja volela, prijalo mi je što prvi put brine o meni koristeći sve svoje napore. Višnja je grizla usne, nije mogla da izdrži ponašanje svog momka, ali ni činjenicu da je znala makar taj bedni deo mog plana. Savest joj je poput kiseline izjedala drčnost kojom bi mu inače odgovarala. Kako bi se smirila, uzela je dasku i počela da secka šargarepu. Arsenije je ustao sa fotelje i prišao šanku: “Jelica nikada nije bila nepromišljena, ali nikada nije bila ni pokvarena…” Višnja je koristila nož brže i preciznije. “Šta ako je ona ipak zaista mrtva… a ona sekretarica u vozu jednostavno nema ispravne informacije.”, nastavljao je dok su se Višnjine ruke tresle. “Šta ti misliš o tome?”, nagao je glavu kako bi joj uhvatio pogled. Završivši seču šargarepe, zabila je srebrninu noža pred njegovim nosem: “Dosta!” Odmakao se, ali nimalo iznenađen. “Ponekad starija deca ne rade stvari koje nalaže njihova priroda, već muka. Žao mi je što se tako nešto ne može ubrizgati u venu, ali postoji mogućnost da si ti Jelkinom bekstvu doprineo.”, oči su joj se proširile. I dalje miran, jednostavno je uzvratio položivši ruku na dršku zabijenog noža: “Nisam ti ja Marina…” Krivicu koja ih je oboje kao ružna fleka na zidu isprljala, trebalo je skinuti sa sebe. Međutim, kao nešto što se nikada ne može sprati dovoljno, svi zločinci u zatvoru imaju notu mučenika u iskupljenju. Arsenijeva i Višnjina samokažnjavanja izgledala su kao razdvajanje njenih kolena njegovim rukama: “A nisam ti baš ni bilo ko…”
Iznenađenja kod kuće ga nisu više dočekivala uz konfete napravljene od froncli kalendara. Trljao je oči ponovo, ali pred njima se zaista nalazila plava kosa slična mojoj, suknja koja je ocrtavala slične obline i noge u istim štiklama kao i mojim. Tek što je Vuk krenuo da je uhvati za rame i izusti moje ime, Irina se okrenula ka njemu spuštajući poznatu činiju salate na kuhinjski pult. Preteravši u imitaciji mog osmeha zaličila je na loše američke reklame u kojima bi glumila idealnu ženu i majku: “Ah stigao si… Taman na ručak.” “Ti se sve vreme trudiš…”, uhvatio je pramen njene kose uz primetno gađenje. “Vidim da ti se ne dopada moja promena.”, vraćala je pramen uz svoju previše savršeno nameštenu kosu. “Kakva je veza između tebe i nje?”, staklo je zadrhtalo od siline udarca o pult i gromoglasnosti glasa. Pustivši činiju sa salatom shvatio je da ostavlja kapi krvi iz svoje šake, a njoj, uz priloženi znoj koji je ulagala da ga osvoji, ovoga puta nije bilo teško da doda par suza: “Slušaj me sada dobro, Vuče!” Zarila je nokte u njegovu vilicu i privukla ga k sebi: “Naša veza je to što nas obe voliš! Od silne opsednutosti da uočiš sličnosti, razlika ti je promakla… Bežanje nije moj fah. Imam mnogo više stila od Jeličine nemoći kojom te toliko drži pokornim. Jadniče!” Otpustivši mu vilicu, uspinjala se stepenicama ka sobi likujući izrazom lica koji nije mogao videti. Koliku god bol mi nanosila pljuvajući me, a spavajući sa njim, meni je bilo dovoljno što znam da koristi moje oružje… Krivicu, onu koju je preboleo kada sam ja u pitanju, ali koja je uz nju sasvim drugačije pasala. U njenoj kopiji, ogledalo se koja zapravo nema stila. Pomislivši da zapravo čini grešku u želji da me konstantno prizove kroz Irinu, želeo je da se iskupi svojoj budućoj ženi. Ne shvatajući da kroz to još više živim u njemu, u besu je bacio staklenu činiju. Bio je ljut što nakon svega, još uvek nešto oseća prema meni i tim malim delom sebe. U želji da to uništi, da mene uništi, uspinjao se za Irinom uz stepenice hvatajući kecelju koju je za sobom bacila. Njeni su bili mirisi, njene su bile i noge, ali on je bežanjem od mene, sve više moj postajao i bila sam ponosna što sam devojke naučila da manipulišu krivicom.
Ipak, neki koraci mi nisu bili u planu… Bilo je dva sata nakon ponoći. Spustivši gard, Irina je nakon uspešnog zadatka spokojno spavala. Vuk se igrao sa novim talasastim loknama i gledao u lice, moje lice… Arsenije je u ritmu lupkanja Višnjinih čizmi glumio hrkanje. Shvatajući iz otkucaja u otkucaj njenih štiklica da su se oni upoznali veoma brzo nakon mog odlaska. Začuvši zvono, Vuk je nekako isplivao iz Irininog zagrljaja. Promrzla i mokra od kiše, Višnja je progovorila pre nego što su joj vrata dozvolila da ugleda Vuka: “Moramo da razgovaramo.” Krivica je dobar gospodar, još bolji sluga, ali jadno oružje…
