16. poglavlje
Novi tekst ide ovde…
Hoćeš li da budeš moj prijatelj?
Ugasio je farove i posmatrao svoju devojku koja kao promrzli miš stoji na pragu Vukove kuće. Arsenije je osećao kako se te ključne kosti grče i bio je siguran da se fini nožni prsti grčevito drže za prljavi otirač. Moj brat svakako nikada nije bio ljubomoran tip, upravo jer nije bio glup. Znao je da jeza mora doći iz straha, ali kog, to ni ja nisam predvidela.
Vuk se obukao brzo, nakon čega su otišli do njihovog kafića iza ugla. Konobar je brzinom svetlosti prišao stolu. „Ja ću late sa bademovim mlekom.“, hvatala se žustro za cigaretu. „Ja ću…“, zagledao se u Višnjin upaljač, „Ja ću isto.“ Klimnuvši glavom, mladić je zavrteo poslužavnik i ostavio ih u tišini. „Sve si shvatio već?“, poraženo je spuštala svoj ručni zglob ka piksli. „Stvarno ne znam o čemu govoriš… Ima li još nečeg sudbonosnog u tome što sam rešio da probam to prokleto mleko?“, zabolela ga je glava od zagonetki. „Možda i ima…“, smeškala se. „Šta god da je… Mislim da je vreme da mi kažeš.“, uhvatio je njen ručni zglob. Usta su ostala zaklopljena, a oči su se zatvarale suzama. „Dakle…“, bio je slobodan da zapali jednu od Višnjinih cigareta, „Ili ćeš mi napokon reći šta si želela onoga dana, ili si napravila nekakvu glupost… Ali, mislim da svi putevi vode ka Jelki.“ I Višnja je najzad dopustila glasu da se čuje kada je konobar spustio dva latea između njih. Višnja je u biblioteku došla kao dizajner enterijera. Bilo je neophodno urediti prostor za promocije, događaje, pa čak i svakodnevicu, pogotovo Teodorovu. Kako se pokazalo, dobro je radila svoj posao u svakom smislu. „Volela sam Teodora. Stvarno jesam.“, ispovedala se, „Ipak, delovalo je da me ni on ne razume. Želeo je da ostanemo u biblioteci, da imamo porodicu, ali ja nisam svoj život videla u toj zgradi… A on, nikada odatle ne bi otišao, čak i po cenu da me više nikada ne vidi.“ „Zato si nastavila sa Draganom?“, Vuk je slušao. „Draganove uši su znale sve od čega sam strepela u tom odnosu, zato su usta i mogla da govore sve što bi mi bilo prijatno i zbilja, nisu to bile prazne reči. Dragan je imao onu mrvu koja je Teodoru falila, ali moji apetiti su tražili čitav obrok… Sve to me je navelo na razmišljanje kako nigde ne postoji moj broj, kako sam pogrešila u koracima, a možda u meni i jeste problem… Sve u svemu, tada sam se i sprijateljila sa Jelicom. Ta strepnja nas je spojila.“, otresla je žar, „Međutim… Nisam ni slutila na koje sve izopačene načine čovek može postati blizak.“ „Zar si i sa njom spavala?“, govorio je besno, ali mu je izraz lica bio potpuno odsutan. „Ne, ne…“, odmahivala je rukama, „Nismo se tako zbližile… Čitava stvar je počivala na tome kako ja nisam nikome broj, a ona nije nekome… Nije tebi. Razmišljala je o različitim razlozima i znala je koliko pitanja mogu biti indirektna, a odgovori neiskreni. Zato je rešila da ode. Nije mogla da podnese nedovoljnu bliskost uz prevelike želje. Ipak, odgovor ju je kopkao i tada kada smo bili u biblioteci, onog dana… Onog dana kada ti moje ponašanje nije bilo jasno… Jelica je između ostalog, imala teoriju da prijateljstvo muškarca i žene može biti moguće ukoliko ne postoji fizička privlačnost. Želela je da zna da li bi mogao da me odbiješ… Da li bi bio moj prijatelj čak iako ne misliš da sam ružna.“ „Vas dve ste zapravo pravile eksperiment?“, zgađeno ju je pogledao. „Vuče, ja tebe tada nisam poznavala.“, odmahivala je glavom, „Nisam znala koliko si dobar i…“ „I to ti je davalo pravo da me tretiraš kao kunića?“, besno je gasio cigaretu. „Nije. To što sam radila je užasno, ali bila sam znatiželjna i usamljena. Htela sam da kroz njeno pitanje, dobijem i svoj odgovor…“, Višnjin glas je podrhtavao. „Divno… Znaš šta? Ljudi vas ne vole obe, ali ne zato što ste lepe, već zato što se igrate životom. Sada makar znaš da lepota ne ruši prijateljstvo, ali neiskrenost ga razara.“, besno je bacio stolicu za sobom. „Stani! Molim te me saslušaj do kraja.“, ugledavši sjajne oči, vratio se bezvoljno na mesto, „Nisam ponosna ni na šta što se desilo… Ipak, mislim da Jelica nije toliko naivna. Ja sam joj tada pomogla…“ „I stani…“, naknadno je poskočio sa stolice, „Da sam tada i poželeo da te poljubim, ti bi odbila?“ „Da.“, tiho je odgovarala. „I Jelica sve to zna, i da sam je voleo, i da sam se kajao, i da sam tvoj prijatelj?“, osvešćivao se. „Da… Ali naše prijateljstvo nema nikakve veze sa njom. Jednostavno, to se dogodilo slučajno i meni je drago što je tako. Ti si mi drag…“, pokušavala je da se opravda. „Pričaj mi dalje, za patetiku je kasno…“, palio je novu cigaretu. Višnja je bez okolišanja nastavila: „Kada sam joj javila da lepota nije bila prepreka, ali ni uslov, bila je srećna. Poslala mi je preporuku za bademovo mleko. Od tada ga pijem…“ „Čekaj… Njega piju i drugi, uostalom… Moja Irina.“, Vuk je preneraženo pogledao u latee na stolu. „Tačno tako… Šta ako Jelica svakome zadaje zadatke? Šta ako kontroliše sve što se ovde dešava?“, najzad je došla do poente. „Čekaj… To je nemoguće. Ona ne može uticati na našu volju.“, namrštio se. „Naravno da ne može… Ali to nije sve. Kada sam završila sa Draganom, pozvala sam Jelicu. Delovala je kao neko ko bi mogao da me razume i posavetuje. Vraćala sam se kući potpuno istrošena… Milanov rođendan je prošao neslavno, kod kuće me je čekao brlog Mašine i Dimitrijeve garderobe, a Marina se vraćala sa još jednog nepoznatog lečenja, da ne govorim o tome da sam zbog Teodora dala otkaz i raskinula još jednu vezu na putovanju koje je trebalo biti romantično… Tu se Jelka našla kao pravi prijatelj… Ja sam inače…“, usledila je sramotna pauza, „Ti to nećeš pričati unaokolo. Bilo kako bilo, Marinina lečenja u inostranstvu su koštala zaista puno i ja sam pomagala Dimitriju u tome koliko je bilo moguće, ipak to je od mene zahtevalo mnogo više od običnog žrtvovanja. Često sam morala da unovčim svoju lepotu u različitim slikarskim studijima… Bila sam model za aktove. Time sam pokrivala troškove. Najzad, u toj situaciji, Jelica je znala za to i da mi je novac nužan, zato me je poslala kod Arsenija u studio…“ „Višnja, tu nema ničeg nemoralnog, sve deluje čak i herojski.“, Vuk se zbunio. „I bilo bi… Da mi Jelica dodatno nije plaćala da provodim vreme sa njim i držim ga podalje od droge.“, nategla je kafu poput viskija. „Zar te je platila da mu glumiš devojku?“, zakolutao je očima. „Ne. To se dogodilo slučajno. Baš kao i prijateljstvo sa tobom, ali…“, pognula je glavu od sramote. „Šta je sada?“, Vuk je besno želeo da dopre do svakog detalja. „Imam utisak da je Jelica promatrala svaki tren, da joj je čak i Arsenijev i moj odnos, bio kao kavez u kom je mogla da meri vreme neophodno da se između dvoje ljudi stvori privlačnost… Ona se dobro igra, Vuče, ali krivicom… Ona je želela da ispita granice tvoje krivice zbog njenog odlaska, a moju krivicu i dalje koristi…“, ključne kosti su pretile da probiju Višnjinu kožu. „Kakvu krivicu?“, ponovo se namrštio. „Kada sam se vratila sa Kube, Teodor nije slučajno pokucao na moja vrata. Ona je bila ta koja ga je podstakla da me vrati nazad u biblioteku i… Znala je da ću pristati. Znala je jer sam krivila sebe što sam ga izgubila zbog nekakvog hira, avanture, želje da se ostvarim, pronađem, ma više ni sama ne znam… Ali kako si i sam rekao, ona ne može da kontroliše naše postupke i znaš li… Zašto sam baš sada odlučila da ti sve priznam?“, pogledala je pravo u Vukove raširene zenice. „Zato što osećam krivicu jer sam u trenucima kada sam se zaljubljivala u Arsenija, spavala sa Teodorom. Tu krivicu nije predvidela, ali… Ona kao da zna i ume da iskoristi svako zrno ljudskog kajanja. Precizno izmeri na vagi i naplaćuje po zasluzi, po previsokim cenama i šta ako je baš sada tas otišao predaleko u toj đavolskoj igri preispitivanja muško-ženskih odnosa, šta ako je ona napravila sav haos oko nas?“, počelo je da sviće. Vuka je ošamario prvi sjaj zraka i kao da mu je baš taj bljesak poput metka sasuo u slepoočnicu sećanje na prefarbanu kosu njegove buduće žene: „Višnja… To bi bilo monstruozno.“ Sva ljutnja koju je osećao odjednom više nije bila važna u poređenju sa poslom koji ga je čekao. Nervozan i umoran, bacio je izgužvane pare za dva latea na sto ka Višnji sa visine, kao prosijaku. I dalje umiljatim očima koje se iskreno kaju izustila je: „Pronađi je… Jer ona sve ovo radi iz ljubavi.“ Vuk se nonšalantno okrenuo i dopuštao joj da gleda kako mu silueta iščezava.
Parkirao je auto krivo. Zalupivši vratima, iskalio je bes natopljen pričom njegove devojke. Nemilosrdno je pritiskao dugme za lift. Maša je skidala knjige sa polica. Teodor je prihvatajući ih, umilno pitao, pridržavajući joj merdevine i prateći je: „Stvarno ćeš prodati biblioteku?“ „Stvarno.“, odlučno je govorila dok je brisala prašinu. „Arsenije!“, Teodor se obradovao, „Otkud ti ovako rano?“ „Ti!“, moj brat je ispustio krik nakon kog je vrlo brzo ispružio pesnicu. Dok je Teodor padao unazad raskrvavljenog nosa, Maši niko više nije imao da pridržava merdevine, te su moj brat i prijatelj uspeli da se tuku svega par sekundi pre nego što je Maša pala i svojim glasom ih osvestila. Modri i glupi, gledali su se ošamućeno dok je Mašin plač odjekivao.
„Mili!“, Irina se protezala u krevetu, „Gde si bio tako rano?“ Vuk je prišao krevetu ozbiljno: „Irina… Da li bi mogla nekoliko dana da budeš kod Aleksandra? Želeo bih da budem sam pred venčanje.“ Sklanjala je pokrivač sa sebe. Šarmantno je hodala ka njemu. Mazila mu je obraze pribijajući svoje golo telo uz njegov kaput: „Naravno, mili. Uostalom, nije sreća ako vidiš venčanicu.“ Skinuo je kaput. Popuštala mu je kravatu dok ju je ljubio po vratu. Telefon mu je zazvonio. Bila je slobodna da ga izvadi iz džepa: „Arsenije.“ Poznavajući ga, Vuk je znao da Arsa nikada nije budan previše rano osim ako se nešto loše nije desilo: „Da?“ „Maša je u bolnici. Dođi, brzo. Moramo da razgovaramo.“
