17. poglavlje
Novi tekst ide ovde…
To si mogao biti ti…
“Gde je?”, njegov karakterističan nervozni hod ih je sve podigao sa stolica u bolničkom hodniku. Doktor je izašao iz sale. Lav ih je gurao kako bi prišao bliže: “Kažite šta god da je…” Nakon uzdaha, počeo je: “Vaša sestra je nagnječila ozbiljno par pršljenova… Rehabilitacija će biti duga ukoliko budete pristali na operaciju.” “Hoće li ona nakon operacije moći da živi normalno, kao pre?”, glas mu je bio oštar i odlučan jer je šakom sav strah slio u Marinin nežan dlan stiskom kakav je jedva izdržavala bez vriska koji je pripadao Lavu. “Ne bih znao kako će teći oporavak, ali Vaša sestra definitvno može da se oprosti od težih fizičkih aktivnosti.”, doktor je pokušavao da odgovori dostojno. Nestrpljiv po svojoj prirodi, odmahnuo je glavom nezadovoljno gađajući tačno u srž straha koji ga je kopkao: “Hoće li moći da hoda? Hoće li moći da isturi grudi dok nosi štikle? Hoće li igrati? Trčati? Plivati?” “Nije lako koristiti štap u štiklama…”, poraženo je priznavao da njegove hiruške sposobnosti ne mogu vratiti Maši zadovoljstvo svake žene. Marina je zagrlila Lava s leđa položivši šaku na njegove trbušne mišiće kako bi zaustavila težak uzdah. Tu gde je pipnula, osetio je kao da gubi deo sebe kao pravi blizanac.
Marina je kucala onako kako niko ne kuca na vrata mog brata, nežno. “Baci iglu i otvori mi!”, vikala je kao da špijunka zapravo omogućava da vidi unutrašnjost našeg stana. Razdrndana kvaka joj je zaparala uši kada je Arsenije otškrinuo i nestao sa praga. Preskočila je špriceve na pragu. Omamljeno se pravdao: “Ponudio bih te sokom, ali ovde imamo samo džin…” “Neka hvala.”, odbijala je pokretom ruke i sela na stolicu za šankom. “Da… Ti imaš razloga da budeš karakter.”, nasmejao se kiselo i zapalio cigaretu. “A ti imaš krivicu…”, počela je da se igra paklicom. “Marina…”, oči su mu se ispunile suzama, ali su izraženi kapilari beonjača još uvek bili izdržljive rešetke tamnice tuge. Zgrabila ga je za, ne tako jake, izmučene vene u nadi da će katanac u očima oslabiti: “Razlozi su kurve. Uvek ih možeš naći i neodoljivo se nude, ali ne samo u poroku…” “Zamalo sam je ubio…”, jecao je prisećajući se Maše u bolničkoj postelji. “Smrt je veoma izvesna. Porok je izvestan…”, stezala ga je jače i imao je osećaj kao da će mu vene napokon pući dok je prstima ojačavao trljanjem tamnicu svojih suza.
“Šta ćeš sada?”, Višnja ga je pitala dok su posmatrali gomilu knjiga u kutiji koje je Maša složila. Prolazio je prstima po naslovima: “Oženiću je.” Odlučno je sklonio knjigu sa police i otkrio skrivenu kutijicu sa prstenom: “A ti?” “Volela bih da ja mogu njega da zaprosim… Valjda bi ga taj mali metalni okov na prstu napokon uverio u ljubav.”, za razliku od mog brata Višnjine suze su najzad izašle iz jamica nad ključnim kostima, “Znaš, Teodore… Ja ne znam da li ljubav može ukloniti iglu iz vene onako kako može staviti prsten na domali prst…” “Može…”, šaputao joj je dok ju je grlio, a ona se tresla od plača. Odvajali su se jedno drugom iz zagrljaja i Višnja je najzad došla do odgovora na jedno moje, ali i svoje, naše, ljudsko pitanje: ” Ti si mi oduvek bio dobar prijatelj… Čak i kada si bio, ali i prestao da budeš moj ljubavnik. Izgleda da oni koji imaju ljudskosti mogu da balansiraju, kao na stepeništu, u odnosu, penju se na više spratove i niz njih spuštaju… Ipak, za tebe, ja želim da živim u prizemlju. Zauvek.” Osmehnuo se dok je posmatrao kako priprema svoju tašnu za odlazak: “Živi. Živi u kući bez i jednog stepenika.” “Hvala ti, Teodore.”, sklopivši kapke, tople suze su joj ispratile trepavice. Tako su Višnja i Teodor nakon romantične veze, postali stranci bez seksualnih, ali sa dobrim namerama jedno drugom. Da biste bili partneri, neophodno je da zauvek ostanete prijatelji sa dodatkom ljubavi. Da biste bili dobri bivši partneri, neophodno je da posedujete osobine dobrog prijatelja uz dovoljno ljubavi da za zauvek uradite samo najbolje svojoj nekadašnjoj osobi, a to je da odete uz hrabrost da pomognete ukoliko telefon nekada zazvoni kao pravi prijatelj.
“Heroin i smrt su razlozi, jer oni su uvek tu. Izbori su ono što zapravo mi stvaramo.”, Marina je nastavila da uverava mog brata. “Kakve izbore ima čovek od kog je rođena sestra pobegla i koji je… Umalo usmrtio sestru svog najboljeg prijatelja koji je takođe od njega pobegao?”, krvave oči su pretile da se rasprsnu brže od vena. “Ima izbor da voli moju sestru koja ne beži u ovom životu.”, odlučno je pogledala u te tužne zenice. “Ova Višnjina pakla cigareta koju nisi bacio čak iako si sada zapalio poslednju… Ona je tvoj prvi korak u novom životu, tvoj izbor, Arsenije!”, bacila je paklu cigara besno pred njega. Izrutavljena pakla je pala pravo pred Višnjine noge. Provukavši se kroz otvor naših izdrndanih vrata, slušala je čitav razgovor. Pakla pred njom, kao da je označila da je njen red da progovori: “Opraštaš li mi?” Arsenije je jednostavno strasno poljubio Višnju i prošaputao: “Jelica nikada ne greši…” Razmenio je značajan pogled sa dve sestre: “Sada izvinite… Voleo bih nešto da završim.” “I mi imamo nešto da dovršimo.”, Višnja je klimnula glavom. Arsenije je izjurio iz stana i dok su lepo uvijeni pramenovi Marinine kose leteli poneseni tim vihorom odlaska, uspela je da kaže: “Toliko sam ti dugovala.” “Ponosim se tobom.”, Višnja je stegla Marininu ruku u znak zahvalnosti.
Vuk je spustio cveće na stočić do Mašinog kreveta. “Sada sve zaista izgleda kao da sam pokojnik…”, osetila se tako kada je shvatila da leži skrštenih ruku, potpuno bleda, stopljena u bolničkoj postelji. “Samo ti još sveće fale…”, Vuk je pokušavao da je oraspoloži humorom. Izignorisao je svoj neuspeh: “Nemoj prodavati biblioteku. Aleksandar ima dovoljno novca za operaciju. Drži zlataru u kojoj sam Irini kupio prsten.” Maša se ipak nasmejala, ali ne iz sreće: “Znam, Vuče… Prodajem je zbog sebe… Zbog svih nas jer… Mesto koje je činilo da budemo kao najrođeniji, sada donosi samo tugu, nama to ne treba, Vuče.” Dimitrije je ušao u sobu dok su se prijatelji držali za ruke: “Izvinite, ali naša terapija bi trebalo da počne…” “Naravno…”, Vuk je poljubio Mašu u ruku i izašao. Dimitrije je primakao stolicu krevetu bez opravdanja za svoju pređašnju laž: “Razmišljaš li i dalje da ga ubiješ?” “Ne,”, pustila je suzu, “Sada razmišljam o sebi…” U sobu je uleteo moj brat, crven i zadihan, okupan u svojim suzama, konačno: “Oprosti…” Maša ga je pogledala začuđeno: “Nemam šta… To je bio nesrećan slučaj. Merdevine su bile trule, bilo je pitanje ko će stati na njih. To si mogao biti ti.” “Oprosti, oprosti…”, kleknuo je uzevši joj ruke u svoje. Maša ga je jednostavno pomazila po kosi dok je plakao nad njenom šakom. Kao nov, nakon svog maničnog plakanja, ustao je i u tišini otišao u čekaonicu. Lav je uperio isti blizanački pogled ka svom nekadašnjem prijatelju. “Ti mi nikada ni nećeš oprostiti.”, Arsenije je kao dete šmrcao. Neočekivano hitro, Lav je ustao i zagrlio ga: “Oprosti ti meni što sam te napustio.”
“Moramo da pronađemo Jelicu!”, Milan je ulazio u naš stan bez obaziranja na to što više nemamo vrata, te se trgao: “Bože, zašto nemate vrata!?” “Duga priča…”, Višnja je pogledala mog brata i počešala se po glavi nervozno. “Nebitno totalno… Kako ćemo početi?”, Teodor je prelazio na stvar. “A ti si rešio da budeš normalan?”, Lav je napadao brata. “Sada nije vreme za to…”, Marina je smirivala Lava karakterističnim dodirom. “Lave, vidiš li da je sve povezano! Nemamo sada vremena za svađu, vidiš li da će nam Jelka doći glave?”,uspela sam čak i u nameri da Milan najzad bude onaj smireni. “Moramo je naći.”, Vuk je udahnuo u pripremi na pohod koji će meni, zaista, doći glave.
