18. poglavlje
Novi tekst ide ovde…
Nesreće
Kažu da ne treba plakati nad prolivenim mlekom, ali ako je to mleko bademovo, onda ovo pravilo ne važi. Makar plačete jer je bilo skupo… Kuvali su možda poslednju kafu u svojoj biblioteci. “Gde je Milan?”, Slađana je upitala svoju decu koja su spokojno sedela u rustičnoj kancelariji. Spustivši šolju na tacnicu, Maša je tiho izustila: “Kod Sofije.” Pogledavši još jednom u svoju decu, koja su joj posle dugog vremena bila draga onako kako bi trebalo, baš kao kada ih je prvi put spustila u kolevku. Ta slika, vredela je više od bilo koje biblioteke, u pozadini je svirao džez, a napolju je padala kiša i svetlost koja se probijala između oblaka činila je stolariju sjajnom. Mašin štap je napokon svemu davao smisao. Od kad ljudi ne veruju u magiju, jedina čuda koja ih mogu snaći jesu nesreće. One još uvek osvešćuju i vrlo često su neophodne kako bi čovek koristio svoju snagu. Za jednu majku, taj štap bio je magičan. “Otišao je da se oprosti… Ili možda da joj oprosti… Ili možda ona njemu.”, Lav je zaključivao vraćajući šolju na tacnicu identično Maši. Koverta je pala između čajnih kolača i njihovih kafa. “Šta je ovo?”, Lav je otvarao. “Arsenije i ja mislimo da bi trebalo da platimo Mašinu operaciju.”, Teodor je objasnio. “Nema smisla da prodajemo biblioteku zbog naših grešaka.”, Arsenije je pokušavao da bude spasilac. “To ne dolazi u obzir…”, Maša je namršteno primakla šoljicu usnama, “Ako već želite da raspravljate ko je kriv, pozovite Milana.” “Ne budi na kraj srca!”, blizanac joj je pridržao štap tokom ustajanja. “Ovde više ni knjige ne mirišu kao nekada. Ova zgrada više podseća na sudnicu, nego na biblioteku i ako vam se učinilo da je ova moja palica čekić kojim ću zatražiti mir… Samo vam se čini.”, okrenula se i pošla ka svojoj majci, ka izlazu, ipak štap je zalupkao odlučno i Maša se nečeg setila, “Arsenije…” “Da?”, moj brat je poslušno, kao pas kog je jednom nahranila, podigao glavu poput ušiju. “Znam da se ti ogledaš o iglu, ali ja te nikada nisam videla kao propalog narkomana. Zato sam te i zvala da radiš… A to što sam bogalj, tako je bilo suđeno.”, Mašina lojalnost je uništavala pokušaje iskupljenja. Kako se uopšte iskupiti osobi koja ne smatra da je neko kriv? To je na neki način i bio Mašin cilj, da mu dokaže da je oproštaj u pokajanju, u onome dakle, ko se kaje. Teodor je ispružio mišicu i Maša se oslonila. “Onda me ne možeš sprečiti da ja budem taj koji će kupiti ovu biblioteku.”, moj brat se odlučno ispravio, “Tako jedino, ona može ostati u krugu porodice…” Maša se ponovo okrenula, uz blagi osmeh: “Tvoja je onda.” Prošla je pored majke bez reči. Lav je pokazao svom prijatelju, a sada i kupcu, da sedne na Mašino pređašnje mesto. Sipajući kafu, najzad je bio prvi koji je progovorio sa svojom majkom: “Mama, želiš li nešto da popiješ?” “Ne, sine, ne…”, osećala se kao da je neko budi iz nekakvog dubokog sna, “Oprostite mi… Oprostite, tvoja sestra i ti i…” Buncajući, Slađana se na izlazu sudarila sa Milanom. Milan je, čudeći se, gledao za tetkom: “Šta je ovo bilo?” Lav je odmahnuo glavom: “Više me i ne zanima.”
Oslanjajući se na štap, gledala je u kapi kiše: “Ne želim više da budem ovde. Hoću da uzmem novac i odem, započnem nešto svoje… Nije Jelka bila glupa. Želiš li da pođeš sa mnom?” Teodor se osmehnuo: “Mislio sam da nikada nećeš pitati, to jest, da ću ja pitati…” “Imaćemo našu biblioteku, koju smo sami stvorili… Onako kako porodica treba.”, uhvatila ga je pod ruku i oslonila glavu na njegovo rame.
“Dobar dan.”, oslonila je šake odlučno o šalterski pult. Dimitrije je pokazao sestri da će on preuzeti i prišao: “Kako mogu da Vam pomognem, Slađana?” “Došla sam da se lečim, doktore.”, sklopila je oči iz olakšanja.
“Kada je sve počelo?”, Vuk je postavio pitanje koje sada ponovo drma čitavo čovečanstvo. Lav je besno bacao novine pred Arsenija: “Mirna ne planira da nam sjaše!” Moj brat se jednostavno nasmejao: “Neće još zadugo…” Višnja je uronila čajni kolutić u svoju kafu: “Misliš li da i ovo može imati veze sa tvojom sestrom?” “To ne znam…”, namrštio se na naslov, ali i osmehnuo kada je ugledao Marinu koja je tek ulazila u rustičnu kancelariju, “Ali znam kako ovo da rešimo…” Napokon su svi seli i Milan je iskoristio taj trenutak: “Ono što je sigurno… To je da Aleksandru nije potreban naš novac. Prvo, on je trgovac zlatom… Mogao bi platiti takvu operaciju. Drugo, mi nikada nismo videli njegovu medicinsku dokumentaciju. Zašto bi nas lagao za novac koga ima previše? Pritom, da li je zaista slučajnost da Vuk kupi baš Jelkin prsten od svih?”
Išao je sporo, ali koraci su mu odjekivali tihim hodnicima. Seo je na stolicu do njenog kreveta. Probudivši se kroz par minuta, Slađana se trgla kada je ugledala markantnog čoveka koji joj je prstom pokazao da ostane tiha. Ispila je par kapi vode kako bi osvežila suve usne: “Zašto si došao?” “Pogledaj se na šta ličiš!”, Aleksandar joj je odbrusio. “Ako si došao da me ugušiš jastukom ili sipaš otrov u infuziju, znaš gde je igla… Jastuci su u čekaonici.”, pokazivala je da je uvrede ne dotiču. “Napokon vidim obrise one duhovitosti u koju sam se zaljubio… Čini se da ti alkohol nije popio sav mozak.”, bio je duhovit na svoj način. “Ja sam morala piti vino da bih nadoknadila krv koju si mi pio ti.”, govirila mu je u bunilu. “Ništavna si u ovom krevetu… Došla si da ležiš? Sad kada imamo tolike planove? Sad kada smo Maši najpotrebniji? Jesi li svesna da novinari odavno razvlače ime naše porodice? Zar želiš da ovo utiče na prodaju Lavove knjige? Zar želiš…”, nagao se nad krevet kao utvara. “Prekini!”, prvi put u životu se usprotivila, “Toliko sam želela da budem sa tobom, da te volim… Zbog toga sam našoj deci ništavna… A ti… Prestani da glumiš! Oni su moji, a ti… Imaš samo jednu ćerku. Samo da znaš, kada izađem odavde… Potrudiću se da im nadoknadim sve što sam im uskratila. Prvenstveno oca. Taj moj izbor uticao je na njihov život gore nego bilo koja moja čaša. Zapravo, da nije bilo tebe, ne bi bilo ni čaša i…” Već na pola se pridigao i pošao ka vratima, ali ga je par kapi vode zapljusnulo kada je Slađana bacila čašu: “Gubi se! Sestro!” Sestra je protrčala pored Aleksandra koji je napuštao bolnicu kao da se ništa nije dogodilo.
Marina je sela do Slađane: “Dakle? Za šta je Irini neophodan novac?”
