2. poglavlje
Momenti
Bacila sam karte na sto. Šteta što nisu bile životne. Da predam partiju dostojanstveno. “Ideš na sajam knjiga?”, podigao je svoj nevini pogled ka meni. “Da.”, obmotavam šal oko vrata. “Ne zoveš me?”, podigao je obrvu nakon što se pridigao iz čučnja. “Ti svakako ideš… Ne moram da te podsećam, a i ove godine imaš društvo.”, odgovorila sam nameštajući torbicu. “Nadrkana si tako zbog onog danas sa člankom ili…?”, oslonio se šakama o sto na kom je sedeo gledajući me sanjalački. Prasnula sam u smeh: “Takva mi je priroda.” Smejao se… “Pa dobro…”, nastavljao je, “Pošto si moj indirektni poziv lukavo zaobišla… Srešćemo se valjda za nekim štandom.” Okrenula sam se ka njemu dok sam pridržavala vrata: “Vrlo dobro znaš da ću ići sa vama.” Nasmejao se ponovo… I ponovo… I stalno se smejao. I ja sam sa njim. Odavno mi nije jasno šta taj osmeh znači. Da li je to oružije ili štit? Jer svi znamo da zubi grizu… A u ljudskoj vrsti, osmeh je najjači ugriz. “Vidimo se večeras…”, zatvorila sam vrata pre nego što je išta izustio. “Čekaj…”, pokušavao je da me zaustavi, a onda sam čula glasni uzdah i još glasniju opasku, “Kakva žena, jebote…”
Bacila sam krpu na šank kada me je zvuk zvona trgao. Dunula sam u šišku koja mi se izmigoljila iz šnalice. “Evo!”, ljutito sam šepala po stanu. Iritantno zvono mi je ponovo zaparalo uši. Mama te je sigurno u životu upozoravala da ne otključavaš nepoznatima. Ja ti kažem da ne otključavaš ljudima koji zvone više od jednog puta. Ako takvog gosta ne iritira zvuk zvona, taj neće znati kada da ode i zasigurno će i sam biti podosta iritantan. Obrćem ključ dok šapućem imena svih svetaca i oblika reči “jebati”, kako bih skupila snage da izdržim bol u pliku na palcu koji mi je nastao u pripremi ove večere. Moj veštački osmeh je dočekao moje goste: “Pa uđite; gde ste vi meni?” Oni se takođe smeše, čini se manje veštački ili makar bolje uvežbano. Tu se niže niz nadimaka u vezi sa kucom i macom, ostatkom životinjskog carstva, a negde se pored srca i duše umetne i još koji organ… Sve je to veoma fino aranžirana scena. Možda oni bolje glume, ali ne postoji glumac na svetu koji se može bolje prikazati na sceni od domaćice koja nije stigla ništa kako je planirala i upravo treba da dočeka svoje goste… Impresivno je kako samo u trenucima otvaranja vrata i pridizanja glave od kvake ka licima gostiju, sav očaj prelazi u smešak…
“Ne… Ma kakvi.”, čula sam Marinin kikot čak do kuhinje, “Vuče, pravi si vragolan.” Kroz otškrinuta vrata sam zapazila njene duge veštačke nokte kako dodiruju Vukovu košulju. “Jesi li čuo, Milane?”, nastavljala je bespotrebno dugi kikot. “Mogla bih i ja dobiti čašu vina.”, prinela sam vreli pleh za sto. “Svakako.”, Teodor je sipao.
“Baš je lepo od Marine što je donela deo večere.”, dodavao mi je tanjire. Prala sam i ređala posuđe besno. “Da… Baš lepo.”, jedan tanjiri mi je iskliznuo iz ruke. Opsovala sam i počela da skupljam rasparčanu keramiku. “Čekaj…”, uzimao je delove iz mojih ruku i bacao u kantu. Pridigli smo se sa poda. Provrtevši čašu vina u zglobu zgrabio je jednu urmu iz ostataka večere. Topeći je u ustima, pitao me je: “Izgleda da ti večeras Marinina pomoć nije toliko značila.” “A što to tebe briga?”,besno sam se okrenula ka njemu nagnuta nad prljavim sudovima. “U pravu si… Nije me briga.”, nemarno i namršteno je ispio gutljaj vina zagledan u neku tačku moje kuhinjske police. “Izvini…”, zakolutala sam očima. Pogledao me je napokon: “I…? U čemu je stvar?” “Stvar je u tome što će se za Marinu misliti da je dobra zbog jedne salate, a ja ću i dalje biti samo jedna Jelica, iako je čitava večera moja i zarad mog unapređenja. Zašto ja ne bih bila dobra kao Marina?”,siktala sam kao da je on zbog toga jedini kriv i kao da samo on to može da ispravi. “Zato što nisi žena za tako jednostavan kompliment.”, ispio je gutljaj vina. Prekinula sam hirovito brisanje šanka zbunjeno ga gledajući. “Šta me gledaš tako, kao ne znaš.”,nabirao je obrve gotovo ljutito, “Realno, Jelo… Kada bi ti neko to i rekao bilo bi vrlo verovatno da ne bi ni primetila jer ti ne možeš biti dobra, ti moraš biti najbolja… U nečemu.”
– Smatraš me uobraženom.
– Ne. Ali ti tako možeš delovati.
-Bolje bi ti bilo da ne pokušavaš da se izvučeš… Ne ide ti.
-Ja se ne izvlačim, nego ti ne razumeš.
-Šta bi trebalo da razumem?
-Da je reći za tebe da si dobra isto kao i reći za šampanjac da je penušav. Toliko se podrazumeva da je besmisleno izgovarati takve stvari.
-I to je sada opravdanje za to što ljudi moju dobrotu ne cene… Kako da ne.
-Hoćeš li zaista da znaš opravdanje?
-Hoću!
-Zašto bi se govorilo o penušavosti šampanjca, kada postoje mnogi drugi njegovi, možda i zanimljiviji kvaliteti? Uostalom, ljudi te se plaše, Jelice… Ne umeju svi da piju.
-Zašto bi se mene neko plašio?
-Zato što deluješ kao da već sve svoje kvalitete vrlo dobro znaš. Tebi se kompliment ni ne može udeliti.
-Ali zato može ovim krastavcima iz Marinine salate… Njima može?
-I evo ga upravo… Toliko si jebeno inteligentna i duhovita… Prosto me iritira to što ne razlikujem da li se praviš kako to ne znaš ili se samo bezdušno igraš sa svima nama… Izvini, izvini, Jelka, popio sam. Jezik mi se raspleo…
-U redu je. Izgleda da si mi upravo uputio kompliment.
– Upravo sam ti rekao da si luda.
“Mhm.”,umočila sam prst u Marininu lošu kopiju cacikija i polizala ga. Vuk je spustio čašu vina. Pridržavali smo ogromnu činiju zajedno i umakali prste kao nepreterano inteligentna deca koja jedu pesak. “Nije loše…”, ošamarila sam ga pogledom dželata, pa je morao da doda, “kad si pijan.” Zakikotali smo se i nastavili da umačemo prste. “Joj… Izvini!”, slučajno mi je ispalo malo pavlake na njegovu kravatu, “Očistiću.” Sasvim neočekivano sam prišla i polizala tu pavlaku sa njegove kravate. Da… Da li se to zaista desilo? Zapravo, sigurna sam da jeste jer je jedan deo završio u mom nosu i bilo bi smešno da nije odjednom postalo ovako intimno. Tresla sam se dok smo se par sekundi gledali nepomično. Nije mi bilo jasno kako mi je uopšte tako nešto palo napamet. Neprijatnost mi je obuzela žile: “Izvini… Preterali smo sa vinom.” “Jesmo.”, spuštao je činiju na šank, “Bolje je da krenem.” “Da… Da…”, pocrvenela sam, “Kako želiš.” Ponovo se nasmejao nevino. Otključavala sam vrata. “Vidimo se sutra, Jelo.”, poljubio me je u obraz. “Laku noć, Vuče.”, otvorila sam mu vrata.
Vrativši se u kuhinju, primetila sam plamen u kom sam bila. Delovalo je da će se nabrekle vene poput vulkana izliti samo u jednom trenu. Pipala sam grudi. Želela sam da držim to svoje malo srce na dlanu i milujem ga kako bi se primirilo. Šta se dogodilo? Nasmejala sam se cinično, a oči su mi brzo postale vlažne. Od čitave ljubavi ostala mi je samo špatula sa kačkavaljem koja pliva u mutnoj vodi iskorišćenog suda i koja se neće nimalo lako oprati… Žene su slatke, ali ja to izgleda ne umem. Ja sam zapravo zaista samo dobra žena, a one ne umeju kao one slatke; da dobiju šta žele. Ko je u našem prijateljstvu ružan, Vuk ili ja?
