3. poglavlje
Niti kazaljke žure, niti letovi kasne…
Teodor me je previše često ometao. Da ne shvatite pogrešno… Ja volim istoriju umetnosti isuviše, zato taj odeljak biblioteke posebno obilazim, ali činjenica je da, osim mene, taj kutak poseti jedino spremačica i to samo zbog toga što se na tim knjigama hvata paučina od neuzimanja. Ipak… Po koja padne sa police i pruža mi direktan pogled na Teodorove otkopčane pantalone i fine ženske noge koje se naziru pod šlicem kvalitetne teget suknje. Brzo vraćam te bezobrazne knjige, ali škripanje hrapavih stranica uznemirava strastveno dahtanje. Iako ne vidim i ne čujem više… Znam da su se njihovi vratovi protegnuli ka redu u kom se nalazim. Prvi put je rekla: “Možda nam se samo učinilo.” Drugi put: “Najverovatnije je promaja. Prozori su širom otvoreni.” Pored vazduha i ničega, sledećih par puta sam bila čak i bubica, a napokon i čitalac iz odeljka za antropologiju i nakon par meseci sam čula Teodorov glas: “Pobogu, Jelo, zar uvek moraš biti među ovim rafovima?” Besno sam mu dobacila preko police: “Zar ti uvek moraš to da radiš među ovim rafovima?” U početku smo se svađali svaki put kada bih zgrožena hitro prekrivala svoje oči poravnavanjem neurednih knjiga. Prošlo je leto. Knjige istorije umetnosti koje su ležale na podu bile su brojnije od lišća na trotoaru, a znala sam i ko ih je rušio… Vraćala sam ih na mesto i još uvek zgroženo dovikivala: “Teodore, samo nemoj da upropastiš rimsku arhitekturu…” Svakoga dana sam gledala u sat na najvišem stubu biblioteke dok sam sređivala. Strepela sam od poklapanja kazaljki. Da sam mogla, najverovatnije bih se penjala da skinem jednu od njih i izlomim je na komadiće od besa. S druge strane, te kazaljke su u meni izazivale toliku potrebu za plakanjem, da sam čak i graške znoja koje su se nizale niz moje lice tokom posmatranja sekundare, tumačila kao suze. Mislila sam da mi u 5 popodne čak i kosa plače. Tresla sam se posmatrajući taj trenutak spajanja tih prokletih kazaljki kao da se između njih nalazio ovaj moj disproporcionalni vrat. Redovno sam se u 5 popodne gušila. Jednoga dana sam iz revolta bacila knjige u 4:57. Obukla kaput i ponosno otišla kući ne javljajući se nikome. Svi satovi u biblioteci su nam bili položeni, a nespremne knjige izgužvane. Kada već nisam stizala da sredim sve, znala sam makar da uništim jer mi je neurednost donosila nemir… Miris Višnjine teget suknje sam zapamtila. Bilo je u njoj nečeg puderastog i voćnog. Možda je to bilo i od losiona kojim je premazivale te svoje vitke, duge noge… Kada bih se zagledala u njene italijanske čarape shvatala bih da ne znam da li je mekanija ta čarapa ili koža pod njom. Ne svojom voljom, često sam bila primorana da gledam u Višnju od bokova nadole… Jutros sam je napokon mogla pogledati i od glave do pete. I videla sam da nema mana. Sređena talasasta braon kosa. Svetao ten sa veoma malo rumenila. Fine bele ključne kosti koje vire ispod lakih bluza. Sjajan osmeh. Biserne minđuše. Tanak sat oko ručnog zgloba. Fine potopetice. Bila je kao nacrtana. I u svojoj savršenosti, i u svom poslu. Tašnu bi ostavljala u 7:56, zatim bi razvila maramu koja je pokrivala dugačak, pomalo žilav vrat, i okačila kaput o čiviluk. Izlazila je tačno u 5:00 iz zgrade i ulazila u ispolirani crni auto. Ona je pojam… Prekinula me je u maštarijama: “Ja ću od sada sređivati istoriju umetnosti. Možeš otići kući ranije.” Nasmejala mi se iz ljubaznosti, ali je morala brzo da se zakašlje zbog neprijatnosti koju je osećala povodom onoga što radi u tom delu biblioteke. “U redu.”, par koraka me je delilo od vrata, ali sam se ipak okrenula ka njoj, “Znaš… Mogla si i ranije da me poštediš tih prizora.” Bila sam besna na nju i moje zgrčene obrve su odavale da želim svađu. Ipak, ona se samo jednostavno osmehnula kao malena devojčica. Omekšana tim savršenim belim zubima, bila sam prelak zalogaj uhvaćen u zamku zbunjenosti: “Danas mi je nekako poseban dan za to.” Pretpostavljam, da mi od tada i ništa drugo nije ostalo do toga da se okrenem ka vratima. Tako sam i učinila.
U rukama mi je podrhtavala šoljica čaja. Nije vredelo, morala sam tako ošurenih prstiju da vratim tacnicu na sto bez ijednog gutljaja. “Vidite, doktore…”, pokazivala sam mu iskrivljene naočare koje su mi spadale sa glave. “Da.”, coknuo je u znak razumevanja, “Šta Vas konkretno muči?” “Neću stići, doktore. Ništa neću stići.”, plakala sam glasno i suze su mi žarile plikove prstiju kojima sam ih brisala, “Ja… Ja… Svaki dan se trudim i nikada ništa nije na mestu do 5 sati. Kako, doktore, kako? Znate ja sam probala, ali neće i…” “Jelice…”, podigla sam glavu ka njemu jer me je prekinuo, “Zašto nikada niste sklonili sat?”
Sredila sam celu biblioteku. Najzad, nije bilo crvenog laka po enciklopedijama egipatske umetnosti, a na policama se i dalje mogla uočiti paučina od stajanja… Napokon je sve bilo u redu. Ušla sam u kancelariju nasmejana. Podigao je pogled sa papira: “Ne pitaš se zašto nije bilo srušenih knjiga?” “Ne.”, slegla sam ramenima i sela na svoj sto. “Višnja je raskinula sa Teodorom.”, Vuk je seo do mene . Odmakli smo se jedno od drugog kada se začuo lift. Teodor je uleteo poput munje u našu kancelariju. Energija našeg direktora uvoštila nas je u sveće. “Želim danas da dobijem svu dokumentaciju u vezi sa odeljkom za istoriju umetnosti.”, uzdahnuo je zamahnuvši aktovkom. Ćutali smo i klimali glavama. Krenuo je ka izlazu, pa se nesigurno vratio ka nama: “I da danas pregledate nova izdanja koja želimo da izložimo.” Ponovo smo ćutke klimnuli glavama i ponovo se naš direktor nespretno okrenuo: “Biću do kasno u biblioteci, možete da idete kući i ranije.” Promomrmljali smo nešto poput u redu. Međutim, usledio je još jedan čudnovati Teodorov okret: “Donesite mi i spisak iz antropološkog odeljka.” Najzad se uhvatio za kvaku. “A direktore…, Vuk se zagrcnuo kikotom. Ubrzo sam ga propratila. Poput nekog raščupanog pajaca iz kutije, Teodor se dezorjentisano okrenuo već milioniti put. Napokon, došavši do daha, nastavilo se: “Je l’ iz istorije umetnosti treba da obraćamo pažnju i na ostatke donjeg veša ili samo na knjige?” Nisam uspela da prikrijem smeh koliko god sam se trudila. I dalje ozbiljan, Teodor je zatvorio vrata i ponovo iskočio kao klovn. Napokon, sve troje smo se kikotali. “Daj ne moraš nama da glumiš direktora… Sedi da popijemo kao prijatelji.”, Vuk ga je blago pljesnuo po ramenu. Izvadila sam nam čaše, a potom smo seli. Ispivši gutljaj, rekao je samo: “Najbolji drug.” “Onaj sa crnim džipom?”, Vuk je dolivao. “Baš taj.”, uzdahnuo je. Dok su razgovarali na nekako preterano, makar za mene, muški način, ostala sam nasamo sa svojim mislima.
Kažu da se najveće ljubavi rađaju iz prijateljstva. Da li je prijateljstvo stvarno kao seme koje možeš da posadiš i očekuješ cvet koji tek tako naraste? Kada bi ljubav i bila cvet sigurno bi imala trnje. Da se svi plaše da ga uberu. Da razmišljaju da li da to uopšte probaju sa svojim prijateljem kako obično biva. Jer čudni su dani i noći. Može se desiti da ta biljka bude otrovna sa sposobnošću da ubije. Lepi cvetovi uglavnom tome i služe. Da ubiju one koji se njihovoj lepoti dive. Baš kao prijatelj kome se ne dopadate na taj način, kome više nećete moći da budete prijatelj ako se samo i usudite da priznate. Ako i preživite… Smešno je priču nastaviti jer, ja makar, a verujem ni vi nikada niste upoznali baštovana koji vam je dozvolio da berete cveće. Cvet je lep dok živi. Nakon branja, on vene i svene, a priča nije srećna kada u njoj ima mrtvih. Cveće služi da se miriše i gleda. Samo tako se može živeti, a razum je onda, složićete se, najbolji baštovan. Potrebno ga je slušati.
A osvanuće dan. Biće sunčan i topao. Delovaće kao prava prilika. Baštovani ponekada uzimaju odmor. Cveće će biti blizu. Možda ćete čak i uzeti klešta u ruke… Ali baštovan se sutra vraća… Ipak, samo jedan cvet u vazi bi tako prijatno osvežio sobu. Ali trenuci slabosti i hrabrosti prolaze… A ono najtužnije je kada cvet ukrade komšija…
“A… Zašto su nam svi satovi položeni?”, Teodor me je trgao iz razmišljanja. “A to…”, Vuk se nasmejao, “Jela nam ima malih problema sa koncentracijom kada gleda u sat.”
Nastavili su moju priču. Upravo onu u kojoj je Teodor bio taj komšija, a Višnjin prijatelj ljubitelj cveća koji je ipak rešio da okreše žbunje u svojoj bašti. Osetivši kako je kada i malo nečeg svog izgubiš, teško sledeći put daješ i ono što ti nije potrebno. Dragan i Višnja su dugogodišnji prijatelji, a ponekada cvetovi prežive i žive u presađenoj saksiji. Možda je saksija oduvek bila pogodnija, ali cveće ne ume da moli, a njegovi ljubitelji su isuviše bojažljivi u eksperimentisanju. “A najmanje milion puta mi je rekla kako nema ničega između njih…”, Teodor je bio slomljen. “Čega ničega… Odeće ili tajni?”, Vuk je bio ciničan, “Uostalom nikada i nije bila za tebe…”
Sunce se tek rastezalo po nebu dok sam slagala knjige. Postoje li ljudi koji zapravo veruju da je put do nečijeg srca prijateljstvo? Kako uopšte mogu biti sigurni da će ih neko… Da. To je mapa do skrivenog blaga koju treba pratiti. U mojoj glavi je razvijen pakleni plan…
“Vuče, da li si video Jelicu od jutros?”, Višnja je trčala po biblioteci toliko da mislim da su joj se čak i štikle zadihale. “Nisam nju, ali sam video da se podovi blistaju i da su sve knjige složene po boji, vremenu, piscima i odeljcima kao da u biblioteku niko nije kročio godinama, a tek je 7 i 30.”, zabrinuto je odmahivao glavom. Pogledali su se zaprepašćeno. Razvalili su vrata. Dok su kašljali, rasterivali su rukama oblake prašine. “Jelo, samo polako…”, Višnja je mahala rukama. “Jelice, molim te, siđi sa tih merdevina.”, glasne žice su mu podrhtavale. “Šta vam je?”, dunula sam u prašinu sa knjige, “Pa ne stojim na vrhu zgrade. Nisam došla da se ubijem. Makar ne ovde… Toliko stila imam.” “Jelo…”, glas mu se i dalje tresao, “Nemoj da se ubiješ. Bolje siđi da popijemo po jedno piće.” Smejala sam se poput hijene: “Misliš da ne prljam ovaj laminat dušom…?” “Jelice…”, kapci su joj se tresli i iritantno lepe ključne kosti narasle. “Evo silazim…”, spuštala sam se niz merdevine, “Ali i dalje ne vidim u čemu je vaš problem.”
Nagnuo je čajnik ka mojoj šoljici. Odvažno sam ispila gutljaj. Teodor me je gledao zabrinuto. “Ljudi, stvarno sam dobro.”, nameštala sam naočare, “Osim što mi je kosa kao metla, zaista se osećam fenomenalno. Zar ne vidite?” “Jelo, od kad si u biblioteci?”, Vuk je brisao čelo. “Pa, iskreno, ne sećam se…”, zavalila sam se u onu lepu fensi fotelju u Teodorovoj kancelariji, “Kada sam krenula iz kuće mislim da je bilo 4:47… Malo sam varala. Pogledala sam u sat, ali inače nisam… Stvarno sam pratila sve što mi je lekar rekao.” Višnja je uzdahnula duboko pridržavajući se za naslon fotelje: “Vidi… Znamo da ti je psihijatar prepisao te lekove za anksioznost, ali… Možda bi trebalo da ti da još nešto za tu hiperaktivnost. Od kad koristiš te tablete, ne staješ…” “Ma daj, Višnja… Šta ti je? Šta pričaš?”, skočila sam iz naslona, “Lek je super… Osim toga, mislim da su mi od njega pomalo čak i narasle sise. Hoćeš da vidiš?” “Ne, ne, ne…”, vikali su kada sam počela da otkopčavam košulju. “Šteta…”, tužno sam zakopčala dugme, “Tebi bi to trebalo.” “Aaam… Jelice,”, Teodor se nervozno smešio, “Možda bi trebalo da odeš na onaj sajam knjiga u Rimu… Da se odmoriš malo, a i… Svakako, ne znam boljeg čoveka od tebe za taj posao.”
Gledala sam avionsku kartu u svojoj ruci. Ja nikada do sada nisam letela… “Bojiš li se?”, ugledala sam Vukov lik kroz oblak duvanskog dima. “Pomalo.”, protrljala sam podočnjake. “Možda bih mogao da uzmem par slobodnih dana…”, privukao je cigaretu ka usnama. “Mogao bi, ali nemoj.”, žustro sam mu odgovorila.
-Ne želiš da idem?
-Ne radi se o tome.
-A o čemu se radi?
-Možeš li da prestaneš da postavljaš pitanja na koja ne mogu da odgovorim.
-Mislio sam da ne postoji ništa što jedno drugom ne možemo da kažemo. Mi smo prijatelji. Kao najrođeniji smo. Toliko godina…
-Vuče… Ne znam da li ću se vratiti.
-Zašto se ne bi vratila?
-Možda mi se tamo dopadne.
-Rim nije daleko. Mogli bismo ići svaki vikend.
-Ja nisam žena za vikend.
-Ja to nisam ni rekao… Otkud ti to sada?
-Nije bitno.
-Dobro ne moraš da mi kažeš… Ali svakako nije daleko. Ja bih mogao doći da te obiđem ponekad.
-Nemoj dolaziti.
-Jelo, ja ću doći makar ti na pragu spavao.
“Mislim da je za to sada kasno.”, uzela sam ručku kofera. “Opet su u letu neke tvoje bubice ili si zaista ljuta na mene? Zar sam nešto pogrešno rekao?”, nije mi dozvoljavao da prođem. Povukao je rukav moje jakne: “Kako bi bilo da jednostavno ostaneš… Da ne odeš?” Najzad sam, izgleda, zgrabila ona klešta: “Nije pogrešno, ali je kasno.” Tako sam ja uništila svoju baštu i ušla u tramvaj. Poslednje sećanje iz ovog života mi je kako njegove tamne oči posmatraju pokretna vrata koja se zatvaraju…
