5. poglavlje
Lepota i bademovo mleko
“I šta kažete?”, pokazivala im je košulju koju je odabrala. Teodor je nonšalantno uzimao bokal pun vode i fokusirano punio čašu: “Lepa je… Baš kao ona Vukova što je bila otkopčana pre par dana.” “Hoće li ikada prestati ova tvoja tortura?”, Vukove podlaktice su tresnule o sto kao onemoćale od tereta koji su do sad pokušavale da iznesu. Nakrivio je glavu dok je posmatrao Teodora koji je bolesno hladno ispružio šaku pred njega i smrskao limun: “A ti misliš da je dovoljno, kao kada smo bili mali; da dođeš, izviniš se i mi nastavimo da se igramo?” “Dosadni ste… Obojica!”, Višnja je napustila kuhinju. “Slušaj, Teodore, ja jesam kreten i…”, pokušavao je da iskoristi vreme kada su ostali sami. “I to ne samo kreten… Ti si narcisoidan i surov i nisi jedini kome Jelica nedostaje, i…”, stegao je čašu koju je potom zabio u sto od ostrašćenosti. “I ti više nećeš da se igraš?”, otrgao se jedan osmeh neverice. “Baš neću!”, zalupio je vratima.
Ostavši sam, nagao je ostatak limunade niz grlo kao da je presušio od pravdanja i nesuglasica koje su trajale već danima. Vuk nije umeo da privuče pažnju drugačije, osim da baci loptu, što je kada smo bili mali bila uspešna taktika. Ipak, kada bi sada bacio čašu, ispao bi samo još gori nego što jeste. Zato ju je jednostavno stegao, dok mu nije pukla u ruci.
“Srećan rođendan, Milane!”, Višnja mu je predavala njihov poklon. “Jao, Milane! Kakve su ovo kiflice? Uf, iste kao kada smo bili mali!”, Vukova usta su bila puna, pre nego što su i stigli da se izuju, “Probaj, Višnja!” Teodor je prevrnuo očima, ali je ipak prišao staklenom ovalu: “Zaista, mirišu kao da nas je tvoja mama sada pozvala sa igrališta…” “Ja ne bih voleo da vas moja mama sada pozove…”, Milan se smejao. Zagrcnuvši se od slatkog testa, šećer u prahu završio joj je na nosu: “Odvratni ste!” Stajala je skamenjena od grozote dok su oni uživali u crnom humoru. Vuk je obrisao suzu, a Teodor, napokon dokopavši se vazduha, postavi pitanje: “A pošto smo utvrdili da ih sigurno nije pravila tvoja mama…” Ponovo su prasnuli u smeh. Međutim, Teodor je uz muke nastavio: “Ko jeste?” Na ovo pitanje, odgovor je došao iz trpezarije. Bio je to smeo i zvonki ženski kikot koji je terao babe da prosipaju kofe voda sa terasa nekada davno. Teodor je potrčao ka Maši raširenih ruku. Dok su se ljuljuškali u zagrljaju, ona je nastavljala radosno da se smeje. Teodor ju je pridigao sa zemlje i njeni talasasti pramenovi šamarali su vazduh. “Što nisi javila da dolaziš?”, izbezumljen od sreće ju je spuštao. “Pa, Tedi beru moj, htela sam da bude iznenađenje.”, prstom mu je dotakla nos. “A je li, i ti si pun kečeva u rukavu?”, Vuk je prilazio prijatelju. “Oduvek, brate moj.”, Lav mu je ispružio dlan kako bi se pozdravili. “Samo u rukavu ili ima nešto i po džepovima?”, kikotali su se kada je Vuk prošao prstom ispod nosa, “Vidiš kako se to radi, Mašo, a ne ti što Teodoru tu maziš nos.” “Znaš kakva je moja sestra. Ona se nije promenila.”, Lav se smejao, “Ali kod mene zato nema više ni rukava, ni džepova… Samo ženske gaćice.” “Tako je, brate moj! To volim da čujem! Šta piješ?”, tapšali su se po ramenima. “Isto što i ti… Znači viski.”, sipao im je piće u čaše. “Hoće li ova dvojica ikada izaći iz puberteta?”, Maša je uzdahnula. “Ne.”, Milanov odgovor bio je kratak i jasan, a potom je zubima otklonio čep sa piva. “Zar to nije očigledno?”, Teodor je uzimao flašu.
Crvena torbica se ljuljuškala ispred zelenih krupnih očiju. Višnjine usne bile su napućene, a stomak izbačen kao kod nadurenog deteta. Sklonivši šišku sa očiju, Marina je pridigla čašu šampanjca: “Živele, sestro!” Žile na vratu bliznakinja bile su oštrice kojima su se mačevale u neprekidnoj mržnji. Smešak na pola koplja nije odavao da li Marina želi da zakopa ratne sekire ili sestru. Možda ipak sekire: “Da ne bi popila sa mnom?” Zamaglivši je u oblaku dima, spustila je torbicu pored tanjira i sela: “A zašto da ne?” Teodor je raščišćavao vidokrug mašući rukom. “Nekada si voleo dim moje cigarete.”, pogledala ga je preko ramena. “Nekada si i ti volela mene, pa se to promenilo.”, nagao je pivo u grlo, “Nekada mi nisi sedela okrenuta leđima.” “Izvini.”, uozbiljeno je ugasila cigaretu, “Salata?” Pomerivši ruke sa escajga, Teodor je dopustio da mu sipa malo cacikija. Nagnuvši se nad tanjir, osetio je miris onog Višnjinog parfema koji ga je ošamućivao u odeljcima biblioteke. “Vuče, hoćeš li ti?”, prekinula je sve Teodorove žgoljave nade. “To je Marina pravila?”, suze su se skrile u uglovima očiju. “Ne dopada ti se?”, Marina je dodavala čašu sestri. “Nisam to rekao, šta više; voleo bih da mi ponovo bude prvi put kako probam tu salatu…”, gnječio je kolut krastavca u mirođiji viljuškom.
“Drugarica?”, Lav se mrštio, “Šta će meni drugarica? To je samo još jedan zabranjen par sisa.” “Pa da…”, Milan se smejao, “Drugarice imaš, sise teško.” Smejali su se tako da se čak i plamen sveća lelujao u luku što na osmeh liči. “Lav kad krene sa njegovim doživljajima iz Amerike, ne staje.”, Maša je zakolutala očima. “Nisi dugo bila u prilici da čuješ Vuka kada…”, Teodor je tek počeo da odmotava klupko besa, ali je Višnja već na samom početku zamrsila čvor zarivši svoje duge crvene nokte u njegovu butinu. “Višnja,”, Marinine zelene oči su se presijale kao mačije, “Trebalo bi o nečemu da popričamo.” Ustavši od stola, bliznakinje su za sobom ostavile žamor nostalgije i novina. “Kako se to ponašaš?”, Marinine smaragdne oči su bile uperene u Višnju baš kao kristali koji bi trebalo da se zabodu ravno u srce. “Šta ja to radim?”, dunula je u pramen svoje kose od muke i praveći se kao da ne zna scenario koji će se upravo dogoditi, odgovarala isto i ovog puta. “Šta si uradila u biblioteci? Još bolje… Šta sada tvoja ruka radi na Teodorovoj butini?”, strpljivo je tapkala prstima laktove prekrštenih ruku, “Ili Teodor i Vuk sasvim slučajno ne mogu da se pogledaju u oči, a sede jedan naspram drugog?” “I ti si pohitala da zaključiš kako je to mojom krivicom?”, vadila je cigaretu iz torbice. “Višnja,”, da je suze puštala, ugasila bi svaku varnicu sestrinog slabog upaljača, “Ja sam srećna sa Milanom. Šta god da si uradila… Nemoj sada to pokvariti.” “U čemu je tvoj problem, Marina?”, istrgla je rukav koji joj je sestra uporno vukla. “Problem je što ne hodaš, ti zemlju razaraš. Tamo gde proceniš da možeš položiti ciglu, ti zid sazidaš među ljudima u dahu. Teodor, Dragan, pa čak i Vuka kao mačka miša šapom obrćeš… A ja te predugo poznajem da ne bih znala koji ti je naredni potez.”, čak su im se i ključne kosti izvijale slično. “I šta kažeš, šta mi je u planu?”, ruka joj je drhtala od želje da ugasi cigaretu u Marininom oku. “Oni su odrastali zajedno, baš kao ti i ja… Ako ti njih nije bilo teško da rastaviš, kako bi tek nas?”, podigla je obrvu. Bes je naneo rumenilo na Višnjino lice, no onaj poslednji tračak nade koji joj je davao snagu da ne povredi sestru umro je u sledećem Marininom dahu: “Milan ne može biti tvoja naredna žrtva.” “Da nećeš možda kesu na glavu da mi staviš?”, zgrabila je Marininu ruku, “Hajde, Marina, izvadi kiselinu, saspi mi u lice, ako to može da doprinese tvom miru i blagostanju, samo ne zaboravi da te je moja lepota othranila i školovala.” “Višnja, stani!”, jurila je sestru niz dugačak hodnik. Međutim, obe su zastale kod stepeništa. “Teodore, molim te, sedi!”, Milanov glas je bio prožet mnogim tonovima, tih u nadi da se ništa neće desiti, oštar u potrebi da i ako se i desi, bude što pre sprečeno. “Neću da sednem.”, teturao se dižući čašu, “Hoću da nazdravim mom pravom prijatelju Milanu, koji je uvek tu, koji me nikada nije izdao… I nikada nije spavao sa mojom bivšom.” Kao ošuren vrelom vodom, Vuk je skočio sa stolice i prišao svom pijanom prijatelju šapućući: “Milanu je danas rođendan. Šta god da se dešava među nama, to možemo rešiti neki drugi put. U šetnji, na piću… Možemo se i rastati, možemo se i potući… Daću otkaz ili daj mi otkaz. Samo ne mogu ovo više da trpim, a bilo bi dobro i zbog Milana da…” Kroz nozdrve mu je isparavo bes koji je ojačavao stisak Vukove košulje. Kako ga je stegnuo kao beba zvečku, tako ga je od sebe i odbacio: “Sa tobom na piće? Sećaš li se šta si mi rekao kada sam ja tebi to predložio? Sećaš li se? Šta ćeš ti sa mnom na piću? Kakav si ti gad. Sad iskorišćavaš Milanov rođendan kako bi izbegao osećaj krivice jer i sam znaš da su ti postpuci rđavi.” “Teodore, da me je bilo ko drugi gurnuo, najverovatnije bi do sada lizao đon ovih mojih cipela, ali ti… Ti možeš da me tučeš tako da se ne opirem, možeš da me mučiš na poslu svojim namrgođenim stavom danima kao što radiš, možeš da me ubijaš kao prijatelja svojom tišinom i odbijanjem izvinjenja… A pored svega toga, ti bi sada želeo da me kazniš tako da svi ovde misle kako sam nikakav? Jesam, Teodore, umem da besnim, da preteram, da uživam u ženama, piću, prijateljima, ma i u sebi… Ali ponoviću ti milioniti put, nikada nisam spavao sa Višnjom, niti ću!”, nameštao je kragnu dok su mu ruke drhatle. Teodor je napokon seo. Sveće su bile mirne. Niko nije disao čekajući da Teodor makar opsuje. Zagledan u piće u čaši, napokon slomi tišinu: “To što nisi i što nećeš, ne znači da ne želiš i da nisi poželeo.” Ponovo, podsmeh: “Ništa se nisi promenio. Ostao si naivan i otresit kao kada smo igrali fudbal. Kako je moguće da nimalo ne poznaješ ženu koju si ljubio?Kada Višnja nešto poželi, ona to i dobija. Nije to bio flert iz ljubavi, već iz koristoljublja. Šta je želela ne znam, ali sve i da je tada sa mnom spavala, to bi bio samo neophodan korak, ne i odredište. Da sam malo gluplji, da mi nisi prijatelj i da ta žena nije toliko opasna, sa zadovoljstvom bih dozvolio da ostanem pod njenom štiklom kao bubašvaba. Možeš me kriviti za to što imam oči, ne za to što imam mozak. Možeš me okriviti da sam muškarac, ali ne i da sam loš prijatelj.” “Sad će uslediti ona predstava u kojoj češ pokušati da me ubediš kako je Višnja tebe zavodila, a ti si jadan, bio nemoćan?”, prstom je gladio obod čaše čiji luk je bio ravan onom luku koji su mu usne napravile u kiselom osmehu. Škripa stepenica ih je ućutala. Sestre su jedna za drugom polako silazile. Višnja uspravnih leđa, zastade pred čelom stola: “Mogu li ja sada nešto da kažem?” Njihovi pogledi govorili su joj da je prethodno pitanje bilo isuvišno. Blago se nakašljala i dodirnula ključne kosti koje su je bolele: “Primetila sam da moje prisustvo donosi nemir. Za moju lepotu, brine se i moja sestra, i moji prijatelji, i moji bivši kao da je ona nož kojim nespretno i nezainteresovano vrtim. Biti lep je biti rođen žigosan. Biti lep, znači biti proklet da svako poželi da te dotakne i ima za sebe, pa te u otimanju ispusti, da vrlo retko imaš drugarice, a nikada drugove, da ti se sve oprašta i sve pripisuje. Od svih nesreća koje vas na svetu mogu zadesiti, najveća je ona koju drugi ljudi ne doživljavaju nesrećom. Tada nema empatije, a ni pomoći. Najnesrećniji ljudi su lepi ljudi, a pošto se moja nesreća širi ja više neću dolaziti u biblioteku. Ako vas baš zanima, želela sam da znam zašto je Jelka otišla. Zbog lepote. Zbog toga što je mislila da je to jedino što je cenjeno, dok nije shvatila da u rukama drži novčanice bez vrednosti, a onda poraz vraćanja floskuli… Floskuli koja kaže da lepota nije bitna. Previše puta u životu se usudimo da ispitamo ona pravila kojima su nas učili roditelji, a kazne budu bolne. Zato je Jelica otišla. Pobegla je od vas dvojice, a i ja.”
Pred Vukom su se ponovo zatvarala vrata. Osećao je kako mu slepoočnice vibriraju. Stegnuvši čašu u dlanu koji je već bio ranjen, osećao se kao da se nalazi u lavirintu iz kog traži izlaz, a uporno se gubi u istom ćorsokaku. “Oterao si je… I nju si čak oterao, nitkove!”, Teodor je ponovo zgrabio Vukovu kragnu preko stola. “Teodore,”, Maša ga je potapšala po ramenima, “Dosta je za večeras.”. Milan je razočarano bacio krpu na sto: “Donesi posteljinu. Izgleda da je vreme da spavamo.” Marina mu je prišla i slegla ramenima ugasivši sveće. “Spavaj, Tedi.”, zatvarala je vrata. “Mašo,”, Vuk joj je prilazio zabrinuto, “kako je Teodor?” Nežno je puštala kvaku: “Zaspao je. Biće on dobro, ali ti?” “Ja?”, osmehnuo se, “Ti valjda znaš da ću se snaći.”
-Znam, zato ću i porazgovarati sa Teodorom.
-To bi mi zapravo mnogo značilo. Hvala ti.
-Znam i da nisi došao da pitaš za Teodora.
-Došao sam zbog nje.
-Daj joj vremena.
-Koliko?
-Koliko bude bilo neophodno.
Stajao je pored fontane u bašti koja je bila u obliku vodopada. Našavši par kamenčića, igrao se žabica. Kao kada su bili deca… “Jesu li te problemi ili mesec doveli iz kreveta, Vuče?”, Lav mu je prilazio. “Zar je lepo ometati moju samoću šunjajući se kroz visoke trave?”, nasmejali su se jedan drugom zbog šala koje su još kao klinci smišljali na račun svojih imena. “Pivo?”, pružao je flašu. Nazdravili su i otpili par gutljaja. “Ostavio sam vas malo u Srbiji, a vi ste napravili haos. Šta se to dešava?”, bacao je kamenčiće za Vukom
-Dešava se to da i Teodor i Jelka hoće zbog nečeg da me kazne, ali ja ne znam zbog čega…
-Kako ne znaš? Pa Teodor se prži na Jelku ceo život.
-Misliš?
-Čuj, mislim… Znam. Oduzimao si mu je i pred očima, a sada i od očiju. Pritom, ko da ti oprosti što ništa nisi imao sa ženom kao što je Jelka… a mogao si. Ovo sa Višnjom, samo je metafora. Iako nijh dve ne mogu da se porede. On te čak više i krivi zbog onoga što nisi uradio, nego zbog onoga što jesi. Na neki način, u Teodorovim očima, ti si mitsko biće koje ima nekakav jezivi način da se suzdrži pred lepotom…
-Ti stvarno nikada nisi gotivio Teodora.
-Da li bi ti gotivio bivšeg dečka svoje sestre?
-U pravu si… Nedostajao si mi.
-I ti meni, ali ako nastavimo ovako, postaće pederski.
-A Jelica?
-Čula se sa Mašom, ali dalje od toga ne bih znao… Prvi put od one radosne i brbljive Jelke nema nikakvog traga, što ne liči na nju. Iskreno, čak sam pomalo i zabrinut.
-Šta misliš da mi pored svega i to ne prolazi kroz glavu?
-Zaboravi je, Vuče…
-Morao bi baš jako da me udariš u glavu za to.
-Kad bih te makar toliko mrzeo. U Americi takve kao ti ne proizvode…
-Drago mi je da si se vratio.
Ujutru mu je povez oko glave mirisao na pokvarena jaja. “Je li, Mašo?”, šepao je do bazena u ućebanom mantilu, “Čime si mi ovo natopila obloge?” “Kako čime, Teodore?”, šuškala je jedući ovsenu kašu. “Bademovim mlekom.”, pridigla je tetrapak ka licu i osmehnula se kao na reklami.
