6. poglavlje
Lice tvoga lika je naličje tvog odraza
Umirujuće je posmatrati jutarnje senke kako obilaze narandžaste pege zraka po zidovima. Jedan kafić sa prostranom terasom je simbol mira. Tu čak i one bescvetne biljke u pastelnim saksijama ne izgledaju kao da su preuzete iz neke psihijatrijske ordinacije. Čak je i novine uzeo. Osetivši neprijatnost obrtanja listova pod prstima, čitao je naslove čekajući teme koje ga zanimaju. Skinuvši naočare, omogućila je parovima prodornih očiju da se susretnu. Pena od kafe ostala mu je oko usana i zadovoljno ju je brisao jezikom. “Šta se dogodilo sa viskijem?”, Višnja je zapalila cigaretu čim je sela. “Stvari se menjaju.”, Vuk je nastavio da ispija svoju kafu izvijajući vrat poput pauna koji ponosno pokazuje moć. “Meni ćete jedan late… Ali sa bademovim mlekom.”, raskomotila se. “Fuj.”, spustio je šolju zgnušan, “Ko još pije to?” Slegnuvši ramenima, lokne su joj spadale sa istih: “Ipak nije sve u vezi sa mnom tako savršeno.” “Nisam mislio da ćemo tako brzo preći na temu.”, uozbiljio se odjednom, “Očekivao sam da nećeš ni doći.” “A kako da ne dođem, kada si ti jedini koji me razume?”, zapalila je cigaretu. “Stvarno ćeš otići iz biblioteke?”, zraci sunca su ga naterali da se namršti. “Šta bi ti uradio na mom mestu?”, dočekivala ga je na zicer. “Ostao bih Teodoru u inat.”, nategao je poslednju kap kafe. “E pa, druže, mislim da mu je jedan takav od nas dvoje dovoljan.”, pokazivala je bradom ka njemu. “Jedan takav od nas dvoje nam je isuvišan.”, uzdahnuo je. “Nije istina.”, glas joj se stanjio, “Mislim da je čak i on shvatio zašto je glupo ljutiti se na tebe.”
-Kako to znaš?
-On je mali dečak koji želi da poraste i ljuti se kada mu kažeš da nije veliki. Drugim rečima, možda ne bi potrčao više za tom loptom koju bi ti šutnuo, ali za ženskom suknjom bi. Klasična je priča to, da se sve menja, pa i igračke. Ovde je samo od igračke, nastala plačka.
-Da… Zaista govoriš kao da si on.
-Kada sam vas slušala ono veče… Imala sam utisak kao da mi kopaš po grudima i glavi. Kao lešinar, jedeš jedino ono što u meni valja još uvek. Tako sam ja radila njemu… I tek sada vidim koliko to može biti zastrašujuće, ali i umirujuće kada neko toliko dobro poznaje najbolje od tebe.
-Pomalo je porazno što deluje kao da tebe bolje poznajem od njega.
-To je zato što smo Jelica i ja lice i naličje… Jedina sličnost nam je lepota. Tako beše? Ti zapravo dobro poznaješ nju…
-Ne. To je zato što smo ti i ja lik i odraz u ogledalu. Jedina razlika nam je pol.
-A jedina sličnost to što nas Teodor smatra kurvama?
Prasnuo je u smeh: “Pre će biti da nam je sličnost humor…” Olizavši kašičicu punu ostataka pene, sasosećajno ju je pogledao: “I to što nas takve uvrede bole.”
-Zar je moguće da tako loš utisak ostavljamo? Zar smo mi stvarno tako loši ljudi?
-Mi smo jednostavno ljudi… Uostalom, nije teško, ukoliko voliš sebe, biti okarakterisan kao egocentričan u svetu u kom je normalno zabadati nos u tuđa posla.
-U svakom svetu, mi bismo bili ovakvi kakvi smo sada.
-Da, vrlo verovatno. To bi nas i dalje činilo dovoljno pametnim da shvatimo kako ti nisi bezosećajna seksi kučka, a ja nisam samoživi kreten koji bi spavao s tobom.
-Kako je moguće da drugi ne vide tako kao ti? Kao ja?
-Eh, mila moja… Nije odraz u ogledalu iz svakog ugla isti, a nije ni lik koji posmatra, nisu ni oči… Tvoja sestra kada se ogleda vidi pretnju, Teodor kada se ogleda vidi izdaju. To su stvari koje ljudi ne vole da vide, a pogotovo ne na sebi…
-A kakav sam odraz tebi?
-Ja vidim bol. To sam video i kada si govorila na Milanovom rođendanu, to sam video i onog dana u biblioteci… Zato sam ti i vratio to čeprkanje po grudima i glavi… Jer ti si u meni nešto tada tražila, ali šta?
-Sigurno me nije zanimalo da li želiš da me kresneš…
-Nije, jer znaš da bih. Dalje?
-Toga sam se iskreno i pribojavala. Zanima me je samo zašto nisi?
-Šta je uzbudljivo u spavanju sa ženom koja ni na jedan način ne želi mene, već nešto od mene. Dakle, šta je to?
-To se svakako nikada ne bi ni desilo sve i da si na to naginjao.
-Zato i nisam, jer sam znao da nema nikakve šanse. Bili su to čisti blefovi. Ali dopali smo se jedno drugome?
-Mi smo izuzetno privlačni ljudi. Moram priznati… I više nego što sam očekivala, probudile su se u trenu želje koje nisam znala da bih mogla da posedujem.
-Da… Međutim?
-Međutim, one su minjavale kao moje cigarete.
-Da su se ostvarile bili bi to plamenovi tvog upaljača. Dok upališ cigaretu, već bi postajali nepotrebni… Bila bi to samo još jedna neuredna posteljina.
-Nakon toga mislim da bismo se čak i smejali…
-Možda bismo čak i ustali kao da se ništa nije dogodilo.
-Zato što suštinski i ne bi.
-Da te ne poštujem toliko i da nisi Teodorova nekadašnja devojka, bilo bi suštinski. Ipak… Previše smo slični.
-Nismo mi slični, mi smo isti… Imali bismo utisak kao da spavamo sami.
-Zbog svega toga valjda ispadamo ovako dobri prijatelji… S toga, pošto cilj nije bio da spavaš sa mnom, šta je bio?
-Znaš da ti to neću otkriti.
-Je li makar zadovoljen?
-Sada jeste…
-Kuda ćeš sada?
-Popodne idem sa Draganom na Kubu, a za dalje ću videti. Šta ćeš ti, nesrećo? Kada li su vozovi za Italiju?
-Neću ići njoj, Višnja.
-Nećeš?
-Prošlo je već dva meseca od kako se ne javlja. Teodor je ljut, više ni ne znam zbog čega tačno. Milan ima svoj život… Lav i Maša su daleko i svi se nekako osećaju, a samo ja nikako. Kada već svi odlaze, mora neko ostati. A kad ostajem, makar neka budem na miru sam sa sobom. Nastaviću tamo gde sam.
-Lepi ljudi makar imaju luksuz da svaki novi početak biva dočekan raširenih ruku u novoj sredini.
-Znaš i sama da nas ta lepota nigde nije dovela kao što vidiš, uostalom… nedovoljna je, a pričali smo već o tome šta je dovoljno.
-Nadam se da ću te zateći raspoloženijeg kada se vratim.
-Nadam se da ćeš se vratiti.
-Nisam ja lice, već naličje. Uostalom, ne možeš kao vampir ići bez svog odraza?
-Možda i mogu. Možda, ako kada se vratiš, postanem dostojan toga da budem sam i lice i lik.
-Puno sreće ti želim u tome.
-I ja tebi želim srećan put.
Rukovali su se, a potom je prebacila svoj slatki plišani šal preko vrata i izašla iz lokala. Poskakujući od sreće, došla je do kola. “Idemo?”, Dragan je palio auto. “Idemo.”, vadila je telefon iz torbice i upalila mejl:
Draga Jelka,
Zvanično, lepota je nedovoljna.
P.S. Sviđa mi se ono bademovo mleko koje si poslala.
Kiss, kiss,
Višnja
Naručivši novu šolju kafe, oslonio je ruku o praznu stolicu na kojoj je do malopre sedela Višnja. Razmišljao je kako i nije tako strašno povremeno popiti kafu sam. Ta budala je poznata. Pažnju mu je poremetila istrzana kvaka koju neko očigledno nije znao da li da gura/vuče. Iznerviran škripom, otvorio je vrata kao kod sopstvene kuće. Koliko dana je boravio u tom lokalu, tako se i činilo ili je zaista postajao lud. Duga talasasta crna kosa, beo ten i male patike sa mašnicama bile su prvo što mu je privuklo pažnju: “Izvinjavam se… Izuzetno sam nespretna sa kvakama.” Zbunjeni osmesi uzbuđuju i one koji ih izmame i one kojima se otrgnu kontroli. “Nije to ništa.”, lagao je, “Ponekada moram i naglas da kažem kako se vrata vuku da bih shvatio da idu ka Vuku, a ja sam Vuk. A ti si?” “Fotograf kog su unajmili da napravi fotke za reklamu.”, devojka ipak nije bila naivna. “Baš zato i pitam.”, bio je lukav, “Gazda lokala me je zamolio da kao stalni gost, budem model.” “U redu.”, uzdahnula je, “Bilo bi sludo da neko ko tako dobro laže, ne ume da pozira za fotografisanje… Možemo piti kafu.” Rukom joj je pokazivao put ka stolu. Nakon što joj je pridržao kaput, izmakao je stolicu. Mašnice na patikama su joj poletele kada je prekrstila noge. Popuštajući šal kojim je brisala naočare, naručila je: “Moka sa bademovim mlekom i vrlo malo šlaga.”
