7. poglavlje
(Hemijske) veze
Bočica ajlajnera je bila na lavabou već danima. Prošla sam rukom kroz polumasne lokne dok mi je munjeviti bol drmao glavu. Naduta od jučerašnje paste, bosa sam prošla podovima prekrivenim knjigama. U 5:44 je izlazilo sunce. Zvoncare u kojima sam došla u Italiju su se, zbog mojih novih butkica, skratile od članaka do polovine listova. Otkopčala sam brushalter i zavalila se u neudobnu plastičnu ležaljku. Dodirivali su me zraci i talasi blagog vetra. Italijani vole ležerne žene. Šljampavi beli duks preko mojih zvoncara, mala crna torbica i crveni karmin sa plavim nestašnim loknama, bili su dovoljni da me zavole. Ja sam samo bila bolesna ovih dana…
Zažmurio je i zabacio glavu iza svoje kancelarijske stolice. “Višnja i Dragan su otišli na Kubu.”, prekinula ga je žustrim otvaranjem vrata. Milanovo beživotno telo se pridizalo polako iz stolice: “Znam. Javili su mi se.” “Kako?”, Marinine smaragdne oči su zaigrale kao čigre, “Upravo sada su sleteli. Trebalo bi da su samo meni stigli da se jave.” Pomalo namerno, a ponešto i od istinskog umora, pravio se kako ga ono što se nalazi na njegovom računaru istinski zanima: “Čuo sam se sa Višnjom jer sam tražio neka dokumenta.” Zatvorila je vrata za sobom: “I to je sve?” “Da, to je sve, Marina.”, ljutito je odbrusio tresnuvši par dugmića tastature, “Nije pitala koliko piješ. Nije proveravala koliko novca trošiš i da li redovno ideš na sastanke. Jesi li zadovoljna?” “Ne.”, bezobzirno je zanemarila njegov bes i pogledala par papira na njegovom stolu, “Da li me voliš?” “Izađi napolje… Izađi napolje, molim te.”, u sebi, sigurno je cvileo. Ne ostavši joj ništa drugo do toga da zaista izađe, krajeve suknje uzdigao joj je vazduh poguran treskom vrata. Izbacivši je bezdušno, natočio je sebi jedan viski i zagledao se u sliku svetle starije žene. Bilo mu je drago što dovoljno poznaje Vuka toliko da zna gde stoje cigarete i piće. Istrpevši sve, stegla je vilicu i zažmurila prolazeći kroz taj strašni tunel srama. Otškrinuo je vrata: “Radiću do kasno. Nemoj noćas da me čekaš.” “U redu, ljubavi.”, procedila je kroz levak svoje svesnosti ono malo topline što je ostajalo kada se na vrhu zadrže sav bes i tuga.
“Piši tamo dole to.”, Teodorove naočare su se migoljile s nosa. “Ove knjige nikako ne mogu stići ovaj mesec.”, Maša je prestala da piše i pogledala ga umiljato. “Kako neće?”, namrštio se. “Vidiš, piše da su dobavljači tako rekli.”, pokazivala mu je deo tabele. Nagnuvši se iza nje, osetio je miris jorgovana u njenoj kosi. Podsećen tim mirisom da Maša ni za šta nije kriva, prestao je da se ponaša kao džangrizavi stric na porodičnom ručku i skinuo naočare. “Šta ćemo sada?”, uhvatio ju je za ruku kojom je pisala. Pocrvenela je: “Knjige bi mogle da pričekaju.” Teodor se približio, ipak kvake nisu bile silovite samo u Milanovoj kancelariji. Lav je ušao žustro: “Jesam li prekinuo nešto?” “Ne.”, uzdahnuo je, “Baš smo razgovarali o promociji tvoje knjige.” Maša je pogledala Teodora iznenađeno.
“Višnja!”, Dragan je trčao za njom. Povukavši je za ruku, okrenuo ju je ka sebi: “Što mi nisi rekla da si bila sa Vukom u kafiću?” Talasi su zapljuskivali obalu i pauze između Draganovog dahtanja. “Zato što bi upravo ovako reagovao.”, istrgla je ruku iz njegovog snažnog stiska. “A kako bi ti reagovala, svemoćnice?”, utišavao je glas onako kako ljudi to obično rade kada pojačavaju agresiju u istom. “Za početak…”, približila mu se uzdignute brade, “Verovala bih ti i ne bih čeprkala po tvom telefonu.” “Ja čeprkao, ti lagala. Sada smo kvit, zato nemoj da izbegavaš pitanje.”, mrštio se. “Zato što smo prijatelji.”, jednostavno je uzvratila. “Prijatelji?”, zafrktao je, “I mi smo bili prijatelji i to najbolji. Ne sećaš se?” “Dragane, čuješ li ti sebe šta pričaš?”, skamenila se. “Prestani da se iščuđavaš kao da se takve stvari ne dešavaju! Prestani da se praviš luda!”, povukao ju je za haljinu toliko silno da mu je rukav ostao u ruci. Zvuk pucanja šavova ih je zaprepastio. Stajali su jedno preko puta drugog. Sunce je zalazilo i talasi su se povlačili. Kao na lošoj razglednici, Višnja je zapamtila crvenilo na Draganovom licu. Utrčavali su u kuću jedno za drugim. “Višnja…”, rekao je otežano kao da mu je nož zaboden pod rebrima, a potom viknuo slabašno kao mače, “Izvini, Višnja!” Primetivši da je predugo nema, uspeo se uz stepenice: “Ti to plačeš?” Šmrčući, besno je bacala farmerke u kofer: “Ma ne, samo mi curi voda iz očiju.” “Višnja…”, pokušavao je da je zagrli. “Vidiš kako je kada se ti tako ponašaš? Je l’ vidiš?”, gurala ga je od sebe. “Zato i želim da razgovaramo.”, zatvarao je kofer, “Molim te.” Sišli su do kuhinje. Pustivši tanak mlaz, sipala je vodu u čašu. Poput nestašnog deteta, motao se oko njenih nogu u nadi da će ga napokon pogledati: “Od kad se družite?” “Je li ova stolica električna ili ćeš mi tek sada uperiti lampu u lice?”, spustila je glavu ispod ramena kada je dno čaše lupilo o sto. “Samo pokušavam da saznam zašto mi nisi rekla… Zašto kriješ od mene to?”, zbunjeno su mu zasijale oči. Iz Višnjinih očiju je isteklo još par suza: “Zato što sam znala da ti to nećeš razumeti i da ćeš pitati upravo sve ono što si pitao na plaži.” “Zašto ja to ne bih razumeo?”, upitao je uvređeno, “Postojala bi samo dva scenarija u tom slučaju. Da skrivaš od mene, ljubomornog ludaka ili… Da skrivaš od sebe, zaljubljene… Ne bih znao koji scenario mi se više dopada.” “Postoje stvari koje sa tobom ne mogu da podelim.”, uzdahnula je. “Ali sa Vukom možeš… Dokle ćeš me vređati?”, uzdrmao je radnu ploču rukama koje su besciljno pale kako bi se oslonio, “Uostalom, probaj me.” “Rođena sestra me mrzi, a moj bivši dečko i sadašnji šef misli, baš kao i ti, kako želim da spavam sa njegovim najboljim prijateljem. Da li misliš da mi je u tom krugu preostalo sa bilo kim drugim da popričam ljudski, osim sa Vukom?”, slegla je ramenima pre nego što je ispila narednih par kapi vode.
-Predivno… I Teodor je u priči. Zašto to tebe opterećuje? Zašto je on sada bitan?
-Kao i tebi, i meni znači moj ponos…
-Da ti znači ne bi dozvoljavala da najbliži tako misle o tebi. Ponekada razumem Marinu… Ti misliš samo na to kako će se svilene čarape uklopiti uz cigaru koju držiš iz zgloba. Ideš kroz život bosonoga kao po livadi, a onda kada te kamenje nažulja, đavo bude kriv. Tako tvrdoglava i naivna, nikada da se obuješ. Još se ljutiš što te grebe, ti bi da ti ljubimo stopala. Zar misliš da si toliko lepa? Džabe se ogrćeš ulogom žrtve. Ta marama je prozirna. Mlade stave veo, ali žele da se skloni zarad poljupca… To si ti.
-Zarad pravog poljupca…
-Čak se i pronalaziš…
-Mogu li sada ja?
-Naravno, mučenice…
-Da li misliš da bih posle svega što si mi rekao bila sposobna da poverujem kako ćeš držati moju stranu? Čudi me kako nisi otrčao sa Teodorom na piće da razmenite iskustva…
-Pa to bi ti volela… Da se govori o fatalnoj ženi.
-Dragane, kada bi se vratio u Srbiju?
-Odmah. Poslaću nekoga po stvari… Let je u 10.
Otvorio je vrata. Izgledalo je kao da je očekivao da će potrčati i baciti mu se na leđa poput očajne životinje. Želeo je da zarije nokte u njegova ramena. Ostavivši je sklupčanu, krvavih očiju od suza, okretao se da je pogleda. Dim cigarete se vijorio nad njom, kao ponovo rođena, leđa su joj bila uspravna. Gledali su se predugo i prodorno: “I ništa ti neće značiti što odlazim?” “Ti čak i ležiš na suprotnoj strani kreveta od moje… Da li misliš da će mi par koraka zagorčati život? Idi i srećan ti put.” Vrata su se zatvorila. Suze su im bile gorke…
U sali za sastanke je bilo zagušljivo. Reči su im klizele niz jezike kao teške bale pasa koji se nadaju nekakvom rashlađenju. Milanov ulazak je bio tih, ali je obuzdao osinjak. Šarke su zadrhtale od tišine. “Šta ste smislili?”, prekrstio je šake iz leđa i gledao ih s prezirom. “Lavova promocija bi mogla da privuče dosta mladih ljudi koji bi se učlanili u biblioteku. Akcenat mora biti na ambijentu koji pružamo. S toga bi bilo najbolje da…”, Maša je entuzijastično mlatila rukama. “Još neka ideja?”, zavaljen u stolici, promatrao ih je sa nekom dozom gađenja i osude. Tišina je izjela šarke vrata. “Nisam ni očekivao ništa drugačije…”,ustao je i zapalio cigaretu. Prišao je velikom prozoru. Kožne cipele su se presijavale i u njihovom sjaju se našao Mašin lik. Privukla mu je rukav i šapnula: “Kako smeš tako da razgovaraš sa mnom?” Mašini zubi su reckali jedan o drugi od besa, a sako podrhtavao na ramenima. Strgnuvši njene nokte sa sebe, pogledao ju je poput bube koja se slučajno tu zadesila i sa
lakoćom skinovd”Misliš da bi tetka bila ponosna na tebe?” Mašina koža se nakostrešila. Kao da je videla duha, bleda i zabezeknuta, izmakla se. Milan se okrenuo ka svima njima: “A vi? Mislite li Vi šta bi bilo kada bi moja majka videla ono što smo napravili od ove biblioteke?” “Milane, znam da je danas godinu dana od kako je tetka umrla, ali ne možeš očekivati da će ova biblioteka uvek isto sijati. Normalno je da ponekada posao ne ide i zato smo tu…”, Lav je pokušavao bezuspešno da umiri brata. Glas mu je bio miran i izdizao bi se u pauzama kao dim indijskog štapića, ali Milana je baš od tog mirisa zabolela glava: “Ti si tu? Vi ste tu? Otišao si za Ameriku čim je umrla, a sveću joj ni danas nisi zapalio… O kakvom prisustvu ti pričaš?”, frktao je na brata, “Jedino prisustvo koje si imao je u crvenim sobama Los Anđelesa.” “Nisu baš bile crvene, više je bilo…”, pokušavao je da okrene situaciju na šalu, ali ga je Teodor udario laktom u rebra. “Ljudi!”, Vuk je zadihano ušao u salu, “Imam veoma dobru ideju!” “Ti si bio ovde, mada bolje da nisi…”, Milan je bacio šolju sa kafom na sto besno. “Jesam li ja to nešto propustio?”, Vuk se zbunjeno češao po glavi. Teodor je kroz zube, pažljivo, ispuštao reči da Milan ne čuje; kao prolazeći pokraj besnog lava: “Posle ćemo o tome.” Marina je postavila ruku na Milanovo rame: “Možda bi bilo najbolje da sada odeš i odmoriš, pre nego što kažeš još nešto zbog čega će ti biti žao. Povredićeš one koje voliš.” Ožežen nežnom rukom, izmakao se: “Da popiješ ti piće neko? Da se ti smiriš? Koga da povredim? Ove ljude koji ne osećaju nikakvu zahvalnost?” “Milane, sada stvarno preteruješ!”, Marinina šaka je drhtala na boci viskija. “Patetično.”, odmahnuo je glavom i prošao pored svoje devojke kao pored pikavca. “Milane, o čemu se radi?”, Vuk se već mrštio. “To pitaj Jelku… Ili još bolje svog prijatelja. Imate dar da oterate svaku ženu koja valja…”, palio je tompus. “Višnji je trebalo samo malo odmora.”, Marina je dobacila za njegovim leđima. “Sa tobom ne razgovaram.”, bezobrazno je odbrusio preko ramena. “Nemoj tako da razgovaraš!”, Teodorov glas je postajao fizički agresivan. “Ostavio sam ti biblioteku,”,Milan je počeo tiho, “dok se ne sastavim, dok ne shvatim šta se desilo… Kada vas pogledam, drago mi je što mi majka više nije živa… Jer da jeste, bila bi tako razočarana u ono što vidi.” “Ja se slažem da je biblioteka imala i bolje dane, ali oni koji su otišli su tako želeli.”, Teodor je uzvraćao blagim tonom. “A šta nam je ostalo? Teodore, znaš li kada se napušta dom? Samo kada je on uništen. I ne samo da ste uništili ovu biblioteku, čak ni kod moje kuće niste umeli da se ponašate… Zar žena koja vas je naučila svemu što znate o knjigama, za života, zaslužuje ovo?”, izjurio je iz sale za sastanke zalupivši vratima. “Ti nisi imao baš ništa da kažeš?”, Teodor je besno gledao u Vuka. “A šta da mu kažem, kada je u pravu… Uostalom, od kad tebe zanima ono što imam da kažem?”, Vuk je uspešno izimitirao Milana u demonstrativnom odlasku. “Mislim da je vreme za kafu.”, Maša je tužno izgovarala. “Hajdemo u kuhinju.”, Lav joj je pružio ruku. “Izgleda da smo ostali samo ti i ja.”, Teodor se okrenuo ka Marini. Napokon, odlučno je spustila dve čaše za viski: “Na terasi je lepše.” Iznosili su čaše na toplo sunce. “Koliko često razgovara sa tobom tako?”, započeo je razgovor nakon duge tišine gledanja u daljine. “Previše često.”, čulo se kliženje viskija po njenim nepcima. “Zašto mu ne kažeš?”, gledao ju je dok je još uvek posmatrala nebo. “Zato što sam jadna.”, podočnjacima je doticala ivice čaše. Primetivši da je vetar tera da drhti, ogrnuo ju je svojim sakoom: “Onda nas je dvoje.” Nasmejala se kao podbodena nožem: “Ne brini, oprostiće ti on brzo.” “Ovo postaje sve teže i teže.”, prstima je trljao oči koje su od umora pretile da ispadnu. “Tvoja stvar je makar prosta.”, slegla je ramenima. “Lako je to reći za tuđe probleme.”, uzdahnuo je. “Lako je to reći za rešive probleme. Ti imaš prijatelje, ali očigledno previše dobre da ti kažu rešenje.”, pogledali su se. “Budi moj neprijatelj onda…”, nasmejao se, “ili loš prijatelj…” “Pomiri se sa Vukom i budi sa Mašom.”, savila je usne u obezvređivajuću grimasu. U početku je mislio kako je rešenje glupo, ali vrlo brzo, postalo mu je jasno: “A šta ću sa ostalima?” “To me sigurno ne pitaš zbog Milana. Dovoljno ga poznaješ i znaš i sam da je kod njega to kao bura. Strašno i prolazno.”, okrenula se ka izlazu, “Ako već ne znaš sa Višnjom… Uradi prvo što osećaš ispravnim. Ljudi zaborave na instinkt, kao na pare u džepu. Zavuci ruku u džep ponekad, sigurno ćeš se obradovati.” Odlučno je izašla sa terase i spustila čašu na sto. Dopustivši da se ta izmučena vrata, nakon čitavog jutra za njom zalupe, izvadila je telefon i prislonila uz uho: “Neću te čekati. Otišla sam da pokupim stvari. Izgleda da ćeš i ti imati nekog svog kog ćeš oterati. Muškarci ove biblioteke su time prokleti.” Milanova sekretarica je zapištala.
Posmatrala je Teodora kako ispija poslednje kapi viskija na napadnom suncu. Videvši kako se tetura ka nazad, okrenula se i sela za svoj deo stola praveći se da ništa nije videla. Ušavši u kancelariju: “Mašo… Hajde da ručamo negde. Negde gde ova farsa neće biti moguća. Vreme je da razgovaramo.” Pogledom je glumila zbunjenost. Premestivši par papira, nevoljno mu je saopštila: “Boli me glava. Dogovorila sam se sa Milanom da odem ranije. Izdavači su ti u trećoj fioci, a što se razgovora tiče, možemo razgovarati o čemu god hoćeš neki drugi put. Vidimo se!” Izjurivši iz kancelarije, besno je lupala cipelama o pod. Iznemogao od pretvaranja i čekanja, povikao je za njom: “Mogla si na sve to dodati da pre upotrebe detaljno proučim uputstvo i da se posavetujem sa lekarom ili farmaceutom!” Okrenula se žustro: “Prouči mrlje od čaša za viski na staklenom stolu, a sa lekarom je trebalo odavno da se posavetuješ, mada ću u našem slučaju, to pre biti ja!”
Ušavši u stan poput provalnika, skidala je cipele sa članaka i bacala ih u ćošak. “Sedi.”, spreman na ono što sledi pokazivao joj je fotelju. Oboje su disali nervozno. “Ja ne mogu više ovako, Dimitrije.”, Maša je prošla rukom kroz svoju bujnu kosu. “Ni ja.”, ženski glas je preduhitrio starijeg čoveka koji je grlio Mašu dok je plakala. Izlazeći jedan drugome iz zagrljaja, Marina ih je posmatrala. “Ni ja.”, ponovila je dok je držala Mašine roze haltere u ruci.
Milan mi je napisao kako bi trebalo da se vratim kući. Nasmejala sam se slatko čitajući mejl. Otopljeni sladoled koji mi je klizio niz kašiku postajao je šećer na mojim golim butinama. Vrteći gajtan telefona, slušala sam Višnju kako plače: “Najveći ženski problem je to što smo spremne da nosimo lepe cipele čak i kada nas žuljaju, umesto da nađemo svoj broj. Tu je Bog prokleo ženu.” “Neka… Mislim da tek shvatam zašto Doroti govori kako nigde nije kao kod kuće.”, govorila mi je u pauzama od šmrcanja. “Ti više ne moraš da kuckaš cipelu o cipelu. Imaš lepe noge i znaš put, Višnja.”, završile smo razgovor.
Dok sam vadila ljuske pistaća iz lokni, negde u cik zore, ponovo je zazvonio telefon: “Teodor?” Čula sam Mašine butine kako stežu prekrivač: “Jelka, šta da radim?”
Brk mi se nasmešio. Fascinantno je kada izvodite eksperimente. Molekuli se dotaknu, a kada se dotaknu sila koja ih privlači više nije ista… Veze se stvore, ali stare propadnu… Višnja je dokaz da su ljubavi iz prijateljstva najlepše, samo onda kada u toj ljubavi ostane prijateljstvo. Maša, s druge strane… Da razaranje prijateljstva može biti jedini način da se prekinu besmislene oscilacije oko cilja, da se umesto mnogo slabih, stvori jedna jaka veza, a to je ljubav. “Sve sam uništila, Jelice. Sve je izgubljeno.” “Nemoj tako.”, gledala sam u nebo, “Rim je rušen, ali i dalje sija.”
