8. poglavlje
Labavost špiakarata
Jedina dobra stvar u tome kada ste loši, jeste to što anđeli umeju da spašavaju. Đavoli su takmičari, a dobri ljudi trofeji, zato i prolaze loše u životu. Sve u svemu, Bog čuva budale…
Teodor je parkirao auto polako. Bez žurbe, što nimalo ne podseća na njega. Gužvao je papir jer su mu se dlanovi znojili. Ipak, neočekivano i neprepoznatljivo smiren, odlučno je koračao ka pragu. Bela nezgrapna majca se prelila preko kvake i Višnjinih butina. Nožnim palcem je uvijala tepih u kući igrajući se: “Zašto si došao?” Zagledao se u njene neuredne lokne, nenaviknut da ih takve vidi: “Da pitam zašto te nema na poslu…” “Znaš da sam dala otkaz…”, vadila je krmelj iz oka dugim noktom na kom su bili ostaci laka. “Pa dobro,”, slegao je ramenima ozbiljno, “Humor ti i onako nije jača strana.” Oboje su razvili usne u široke osmehe. “Hajde vodim te na doručak.”, pružio joj je rolnu novina koju je stezao kao dečak igračku, “Trebalo bi da se upoznaš sa svojim novim projektom.” “Ne ide mi se na doručak…”, kroz osmeh je uzimala ispružene listove i počinjala da čita. “Ponudio bih ti kubanske tompuse inače, ali pretpostavljam da te to ne bi obradovalo…”, spustio je ruke u džepove. Prasnuli su u kikot. “Neka, imam sladoled samo… Hoćeš li da uđeš?”, sklanjala je kosu iza uha. “Sa zadovoljstvom.”, ušli su u kuću.
“Da vas upoznam sa svojom idejom.”, Vuk je bio vickast kao i inače. Mašnice su joj pratile male i nežne noge. “Zdravo, ja sam Irina!”, pridržavala je fotoapart koji joj je visio oko vrata. “Ova žena nije ideja, ona je muza lično.”, Lav nije mogao da sakrije fascinaciju. Mašin lakat je kasnio u reakciji, s toga je ubod u Lavova rebra stigao kao kazna, ne i podsetnik. Irina se šarmantno nasmejala. “Mašo, šta ti misliš?”, Milan je prekrstio šake i slušao prepun pažnje. “Meni se fotogarafije dopadaju, a i mislim da je idealna za poboljšanje našeg angažmana na internetu. Ona je naš bingo!”, uobličila je reči svog brata blizanca. “Pa dobro, s obzirom na to da se svi slažemo sa tim da treba da ostane, hoće li Irina sada nešto da popije?”, Marina je bila ljubazna. “Može moka.”, Irina je spuštala fotoaparat sedajući sa njima za sto. “Sa malo šlaga i bademovim mlekom.”, Vuk je dodavao. “Već znaš i kakvu kafu pije.”, Lav je coktao. Maša je ovoga puta udarila brata u teme. “Ne obaziri se.”, crvenela se u njegovo ime. “Nema veze.”, fotografkinja se smejala kao i svi u sali za sastanke. “Lav traži inspiraciju za nove knjige, pa ume da fantazira.”, Milan je dodavao.
Izlazili su zadovoljni kao da je samo jedan blic fotoaparata obasjao sve tame koje su se nad njima nadvile. “Marina!”, Maša je viknula na hodniku. Okrenuvši se i spustivši naočare na pola nosa, posmatrala je Mašu ozbiljno. “Hoće li se Višnja vratiti na posao?”, smirivala je disanje, iako je srce pretilo da joj iskoči iz grudi. “Ako Teodor uspe da je ubedi, vrlo verovatno. Zapravo, sigurno.”, odgovorila je spokojno u poslovnom tonu. “Da.”, tiho je izustila, “Tvoja ideja je bila da to bude baš Teodor?” Marinine usne su poskočile u smešak neverice: “Koliko se ja sećam, ti si sa Teodorom mnogo bliža, a Milan ti je brat. Mogla bi ponekad sa njima da porazgovaraš iskreno.”
-Ja mogu, ali oni ne. Uostalom, u poslednje vreme Teodoru si draža.
-Ovaj razgovor prevazilazi poslovne okvire.
-Da, jer ovo je porodična biblioteka. Mi se volimo i štitimo. Zato i pitam da li je i tvojoj sestri i tebi, u krvi da je jedan muškarac malo? Šta je zafalilo mom bratu, pa je Teodor morao biti upleten?
-Mašo, prihvati moj savet… Ti si pametna žena i u skladu sa tim se ponašaj. Kada bi makar bila iskrena onoliko koliko je do tebe, možda bi bila u krevetu sa Teodorom, a ne sa mojim ocem, čija ti krv, inače, smeta…
Marina se okrenula žustro. Mašina vilica je od težine udara za njeno malo histerično srce, morala da se spusti, gotovo pokloni. Besno je vikala za Marinom: “Izvini što se jebem kao žena, umesto da nevino isturim ključne kosti u uzdahu tako da mi se haljina slučajno pridiže pored svakog muškarca!” Marina je uzvratila mirnim tonom: “Da je makar to jedina uvreda koju sam dobila od tvoje porodice. Nije čak ni najgora… Džabe se trudiš, tvoj brat me je doveo do toga da me više ništa i ne dotiče.” Teodor i Višnja stajali su ispred lifta. Razočarano je, u trku za Marinom, izdvojio par sekundi da porazgovara sa drugaricom iz detinjstva: “Nikada ovo od tebe nisam očekivao…” “Teodore!”, Mašin glas je napokon postao umiljat ponovo. Podižući ruku u vazduh kako bi joj signalizirao uzaludnost njihovog razgovora, ušao je u Marininu kancelariju. Višnja je pomazila Mašu po ruci: “Marina ume da izbaci iz takta. Rešićete vi ovo.” Maša je uzdahnula: “Nadam se.”
Pomahnitalo je pakovala papire u kutiju. Viski je drhtao u čaši koju je držala baš kao i njena vilica. “Stvarno odlaziš?”, Teodor je stajao kao pas na ulazu. “Mnogo bi bilo da dve sestre ubediš u jednom danu.”, nasmejala se kada su suze počele da joj teku, “Uostalom, ne umem ni život da sredim, a kamoli fioke i police.” “U redu je.”, položio joj je ruke na ramena. “Teodore,”, pridigla je glavu i suze su popadale na tepih i papire, “šta radiš večeras?” “Nemam nikakve obaveze.”, zbunjeno ju je gledao. “Hoćeš li me odvesti na kliniku?”, upitala ga je kao dete koje moli roditelja da se igraju. “Pobogu, Marina, naravno… Dođi.”, zagrlio ju je dok se tresla od suza.
Smejala se dok je trčala po kući zavijena u meki lagani prekrivač. Vuk ju je podigao i bacio na krevet. Irina mu je mazila lice dok su ležali: “Misliš li da će promocija biti posećena?” “Ne mislim, siguran sam.”, ljubio joj je ruke, “Mogli bismo se tada već pojaviti kao par.” “Šta je bilo sa onim kako tvoj kolektiv nije spreman?”, pridigla se iz kreveta. Mazio ju je po kičmi: “Više me nije briga ko je od njih na šta spreman. Milan je odlepio, Teodor je tvrdoglav, Višnja i Marina odlaze, a učinilo mi se danas da sam čuo kako Maša viče.” “To je sve prolazno. Pomirićete se.”, nastavila je da ga mazi po obrazima. “To je i problem.”, ustao je sa kreveta uzdišući. Nameštala je prekrivač na grudima: “Sasvim je normalno da se ljudi, pa i prijatelji, na poslu sukobe, pogotovo kada je posao kreativan kao vaš. Energije vam se ne slažu samo trenutno, ali naići će naleti inspiracije sigurna sam.” Zakopčavao je dugme na košulji: “Ne razumeš… Kada se ljudi ne svađaju, to ne znači da su dobri prijatelji. To znači da dugo o nečemu ćute i mi smo sada prestali da ćutimo.” “A šta ti imaš da kažeš?”, isplezila mu se. “Imam da kažem kako je vreme da popijemo kafu.”, otvorio je vrata frižidera. “Ali ti nemaš…”, zaustavila se kada je ugledala tetrapak. Iznenađeno je gledala kako sipa bademovo mleko u šolju. “Mislila si da sam nespreman?”, nasmejao joj se mangupski dok je mešao kafu u šoljama. “Da nisi i ti počeo da piješ kafu sa bademovim mlekom?”, uzvraćala je ljubak smešak. “Vidi, ja tebe volim, ali ne baš toliko.”, ispijao je prvi gutljaj. “Ako me voliš zašto si se zakopčao onda?”, namrštila se blago. “Iz istog razloga zbog kog si se ti ogrnula.”, ponovo ju je bacio na krevet. Uhvativši je nežno za ruke, počeo je da je ljubi po vratu. Irinina stopala su klizela niz njegova leđa i noge. Najednom, podigavši usne do ušnih školjki, šaputao joj je: “Možda je vreme da živimo zajedno? Dosadilo mi je da viđam tvoje stvari svuda po kući, a tebe nigde nema.” Poljubila ga je kroz osmeh: “Misliš na tetrapak bademovog mleka?” “Mislim i na one gaćice u kupatilu.”, golicao ju je. Zgužvali su posteljinu koja ih je razdvajala i zagrlili se. “Doneću stvari već sutra.”, češkala ga je po ruci zamišljeno gledajući u plafon.
Kroz zelenu maglu se naslućivala svetlost farova. Videvši ga sa prozora, počela je da kotrlja točkiće svog kofera. “Spremna?”, Teodorov dlan je bio oslonjen na vrata gepeka. Marina je uzdahnula: “Da li je iko ikada odgovorio onako kako treba na to?” “Marina!”, Višnja je pritrčavala. Vrata kuće su se otvorila. Marina je zakolutala očima: “Mislila sam da ćemo makar jednom zaobići ovaj ispraćaj…”
Višnjini fini, tek namazani nokti su dotakli Marininu podlakticu. Osećajući slabašan dodir, prepun nesigurnosti, pogledala je oči nalik svojim: “Jesi li sada srećna, Višnja?” Tom rukom izgledalo je kao da odbija cinizam svoje bliznakinje: “Ja želim tebi sreću…” Obe Višnjine ruke su se preklopile na Marininoj podlaktici, kao želeći da očvrsne glumu. Pogledavši u te po pravilu artikulisane dlanove, shvativši da je njen dugogodišnji oslonac ono što se sada za nju pridržava. To bi bilo to. Ovoga puta nema promašaja jer grana za koju se drži više nije na stablu, sada je baklja koja sagoreva i Marina je drži, u nadi da će iskoračati iz mraka dok drvo ne postane pepeo: “Čuvaj tatu od one žene…” Teodor je gledao u njihovog oca koji je stajao ispred praga poražen slikom koja mu se pred očima stvorila. Iza njegovih ramena se pojavila zlatasta talasasta kosa. Teodor je ubledeo: “Idemo, Marina.” Nije želeo da se okreće jer je previše snage bilo potrebno otrgnuti oči iz tog pogleda. Ipak, Maša u Dimitrijevom zagrljaju, a Teodor obgrljujući Marinu, odlazili su u potpuno drugim pravcima, ali oči su ih i dalje odavale.
