Да ли некад желите да умрете? Смешно питање. Знате онај осећај, кад желите да умрете. Ништа не чините, само желите! Жеља! Чаша сте и пуни сте до врха. И желите да је крај. А одспе се из вас. И тако у круг. Да ли има краја? Да ли некад желите да умрете? Тужно питање. Знате […]
Дан жут, типичан јесењи. Киша пада. Остарео човек седи у својој столици и љуљушка се у њој попут детета у својој колевци. У маленој соби слабашно светли сијалица, прљаве завесе се не помичу, пожутели зидови са окаченим старинским сликама на себи и људи на њима који, чини се, проматрају шта се дешава у соби. А
Имам ја једног друга. Јури за мном сваког дана, а некад ме и стигне. Кад ме сустигне, он ми над главом стоји и смета ми тако, неретко, јако дуго. Са њега, на мене, прелазе којекакве мисли. И ја их често упијам. А те мисли увек песимистичне. Те како је лош овај дан, те како је
Дуг је дан, умор те стиже. Жеља за слатким сном навире и журиш кревету у наручје. Постељина намештена, лежеш и препушташ се лепоти одмора. Очи склапаш, своју најудобнију позу за спавање заузимаш, тонеш у сан. А сан гадан. Све црнило око тебе, не знаш где си. Ништа не видиш, само силан, а пригушен плач са
