Toliko sam te vrištala…
Godinama, u sebi.
Vrištala sam te iz petnih žila u kontradiktornom skladu.
U nemiru, mračnom od roletne,
Sabijene zalutalom šakom nervozno na veliki prozor, zorama.
Vrištala sam te kroz tuđe tajne, krijući te od zlih poganština.
I nikada nije ono vreme da te zauvek pustim.
Znam da znaš i razumeš da razumem.
Sve izgleda kao da ću te uporno dugo pisati,
Ponekad tamnim bojama naslikati u portretu
Svog cvetnog betonskog balkona.
Balkon gleda talase senzualnog mora
Uz glatku času crvenog, poput nas, nestašnog vina.
Tu je u zgužvanom krem draperju
Jedva živ gramofon, pored kožnog kabastog kofera.
Vrti se ona poznata strana pesma, znaš ti koja…
Naše su tišine jecale u istini, dok se gubismo u pronalasku.
