2. poglavlje
Probudila sam se pre alarma što je stvarno čudno. Uzela sam neke farmerke i belu majicu. Kosu sam uvila u blage talase. Naravno,našminkala sam se. Ne shvatam ljude koji mogu u školu otići bez šminke.
Neko mi je kucao na vrata.
– Šta hoćeš Andrea? – rekla sam dok još nisam otvorila vrata.
– Da vidim da li si spremna,treba da idemo. – rekla je ona.
Moram priznati,lepo se obukla. Bila je skoro kao ja,slične farmerke i majica,ista frizura,samo joj je kosa smeđa.
Naš vozač Fedor nas je odvezao u školu. Bile smo tamo za 10 minuta. Kada sam prolazila,mnogi pogledi su bili upereni prema meni. Pozdravila sam se sa Emom i krenule smo prema učionici.
– Gde je Ognjen? Nije mi se javio jutros. – rekla je Ema.
– Ne znam,nije ni meni od sinoć. – rekla sam.
– Šta sinoć? – pitala je Ema.
– Ma ništa,bio je kod mene, malo smo pričali i onda je otišao. Šta može da bude sa Ognjenom? – izgovorila sam malo ironično.
Našu priču prekinula je razredna. Došla je sa nekim dečkom.
– Hajde da se utišate malo,imate novog učenika. Možeš se predstaviti. – rekla je ona.
– Ja sam Maksim,skoro sam se doselio. Nov sam u gradu. – rekao je dečko smeđe kose i kestenjastih očiju.
– Barbara,ustani. – trgla sam se na pomen mog imena. Šta hoće od prvog dana od mene?
– Pokazaćeš Maksimu školu. – rekla mi je.
– Zašto ja? – pitala sam.
– Nećeš,onda može Iris. – rekla je. Iris je najiritantnija osoba u razredu. Glumi ribu i pokušava da me kopira. Previše želi da bude kao ja. Bila je sa sva tri moja bivša momka,naravno posle mene.
– U redu je,mogu ja. – rekla sam.
– Hajde,slobodni ste ovaj čas. Dođite na sledeći. – rekla je.
– Hajde da se manemo gluposti. Da idemo na kafu. – rekao je on.
– Nisam ja ovde sa tobom da bih išla na kafu. – rekla sam drsko.
– Aha, znači drska si mala. Volim to. – rekao je on i nasmešio se. Šta uopšte pokušava? Zar misli da sam neka jadnica koja pada na dve slatke reči.
– Za tebe gospođica Barbara. – rekla sam hladno i krenula.
Pošao je za mnom ali sam primetila da je već bio iznerviran.
– Niko se tako ne ponaša prema Maksimu Vasiću, zapamti to. – rekao je vidno iznerviran.
– Pitaj nekoga zašto me zovu Zla barbika. Na pogrešnu si se nameračio. – rekla sam i produžila. Nemam nameru da nekom umišljenom liku pokazujem školu. Jednom sam pala takvom u ruke,to mi je promenilo kompletan život.
– Hej Barbi, što nisi na času? – iz misli me prekida Ognjen koji mi ide u susret.
– Pa gde si ti? Čas je već odavno počeo. – rekla sam.
– Uspavao sam se. – rekao je on nemarno što je bilo čudno za njega.
– Ko je onaj lik iza tebe što je išao? Ne poznajem ga. – rekao je on. Kao da je bio ljubomoran kad bi me video u društvu nekog momka. Ne shvatam zašto,to je samo Ognjen, mi smo već 3 godine super drugovi.
– Hej, gde si odlutala ? Pitao sam te nešto. – mahao je pred mojim očima.
– E Ognjene,šta ti mene ispituješ? Ma neki novi lik u razredu. Razredna mi je rekla da mu pokažem školu. – rekla sam.
– Pa što nisi? – pitao je Ognjen.
– Zato što je lik umišljen i previše napadan. – odgovorila sam.
– Ako treba da intervenišem, samo reci. – dodao je Ognjen koji trenira karate tako da nije problem da da lekciju nekom ko to zaslužuje.
U tom trenutku,prođe onaj lik sa gadurom od Iris.
– Pošto nisi druželjubiva i ostavila si novog učenika samog,rekla ti je razredna da se vratiš na čas. – rekla je ona u prolazu.
Onaj lik ju je zagrlio i otišli su. Ne znam kako neko može biti toliko jeftin.
– Šta se ti nerviraš zbog nje? – pitao je Ognjen.
– Kako neko može ići tako nisko ? – rekla sam,prevrnula očima i krenuli smo prema učionici.
