1. poglavlje
Ja sam Barbara Revid,imam 18 godina i veoma sam bogata. Oni koji me vole zovu me Barbi a oni koji mi zavide zovu me Zla Barbika.
Pogađate li zašto?
Žele da budu kao ja. Žele da imaju sve. Žele da se svaki dečko okreće za njima.
Nemaju ništa od toga jer jedna je Barbi.
Naravno ja idem u privatnu srednju školu jer ko će ići u školu sa običnim paćenicima?
Imam dve mlađe sestre, Timeu i Andreu. To su dve dosadne klinke. Mrze me ali me se plaše. Imaju 16 godina. Žele da budu kao ja ali jedna je Barbi.
Moj otac, Robert Revid, vlasnik je velike kompanije. Od nas tri mene voli najviše i ja sam njegova princeza. Timeu i Andreu čisto trpi. Mislio je da će biti dečak kad ono njih dve.
Moja majka, Lucija Revid, potiče iz bogate porodice ali udajom je prešla u još bogatiju.
Prijatelja nemam jer ne može svako biti u mom društvu. Dobro imam ih dvoje, Ognjen i Ema.
Ognjen je dobar ali ono,malo nema karaktera,za mene bi uradio apsolutno sve.
Ema je već na mom nivou,dobra je i paklena u isto vreme. Nas dve znamo šta je život i živimo ga punim plućima.
Kako je dobro kad si bogat,kad imaš sve što poželiš. Kad možeš da ideš gde god poželiš. Upravo se vraćam iz Pariza. Tamo sam bila 5 dana sa najboljom drugaricom, Emom. Letimo prema Beogradu. Iz razmišljanja me trgne Emin glas.
– Barbi, šta ćemo kad završimo školu? – pitala je Ema.
– Šta ćemo? Zaposliću se kod tate u firmi. – odgovorila sam to kao nešto sasvim normalno. Logično je raditi u tatinoj firmi, zar ne?
– Zar nećeš ići na fakultet? – začuđeno je pitala Ema.
– Ma neću. I ova škola me smara, ali šta da radim? To moram. – odgovorila sam.
– Izdržaćemo još ovu godinu. – rekla je Ema.
Ubrzo smo sleteli na aerodrom. Sačekao nas je Emin tata.
– Devojke, kako je bilo u Parizu? – pitao je on.
– Super. – rekla je Ema kratko.
Ema je uvek bila hladna prema ocu. Logično,i ja bih da je to uradio. Prevario je njenu majku sa nekom mnogo mlađom od nje, a i njega. Imala je tada valjda 20 godina. Sad ima 26 i rodila mu je ćerku. Ema je ostala sa njim,ne zato što je želela već zato što je bila primorana. On je dobio starateljstvo, a njena majka je otišla za Nemačku.
– Barbi,vidimo se sutra. – rekla je Ema kada je njen otac zaustavio auto ispred moje kuće.
– Vidimo se Ems. – rekla sam pozdravljajući se sa njom.
Kad sam ušla u dvorište,nigde nikog. Pa naravno,niko nije kod kuće.
– Dobar dan gospođice. – dočekala me je na ulazu Miona,naša kućna pomoćnica.
– Gde su moji? – pitala sam kratko.
– Gospodin i gospođa su na svojim poslovima. Gospođica Timea i gospođica Andrea su pored bazena. Da im javim da ste stigli? – pitala je Miona.
– Ne,hvala ti Miona. Sama ću otići do njih. – rekla sam.
Otišla sam u sobu,okupala se i presvukla. Sišla sam da vidim šta rade njih dve.
Njih dve leže svaka na svojoj ležaljci i nešto listaju po telefonima.
– Mogle ste i u kući drndati telefon,a ne da se pržite ovde. – rekla sam prilazeći im sa leđa.
– Barbi,kad si došla? Nismo te čule. – prva je progovorila Andrea.
– Nisam znala da dolaziš danas. – dodala je Timea.
– Sutra počinje škola pametnice. – rekla sam joj.
– Šta si nam kupila u Parizu? – pitala je Timea.
– Ništa. Ako vam nešto
treba,idite u Pariz. – kratko sam rekla.
– Nisi fer Barbara. – ciknula je Timea.
– Molim? Ne čujem te dušice. – uzvratila sam i otišla u kuću. Nije trebalo ni da im se javljam.
Pozvaću Ognjena da vidim šta radi.
– E, Ogiša,gde si ? – pitala sam kad se javio.
– E Barbi. Evo me sa nekim drugarima iz kraja. Gde si ti? – pitao je on.
– Ma evo me kod kuće. Došla iz Pariza. Dođi kod mene. – rekla sam.
– Ali Barbi,sa drugarima sam. – rekao je on.
– Dobro kad su ti bitniji neki tamo drugari od najbolje drugarice. Nema veze. – rekla sam to uvređenim glasom.
– Dobro,tu sam za 20 minuta. – rekao je on.
Uh,što volim kad dobijem sve što hoću.
Ipak,jedna je Barbi.
