Rođen sam u Požarevcu 1998, poslednjeg dana zime, a bogami i poslednjeg dana u horoskopu “Ribe”. Da li je to slučajnost, ne bih rekao!

Trebalo je da se zovem Đorđe, ali otac je presudio da će mu se sva tri sina zvati početnim slovom M, kao što se i on zove početnim slovom M.

Oduvek sam imao averzije prema književnosti i knjizi, ali imao sam i skrivenu želju da sednem pored prozora, pustim klasičnu muziku, spremim sebi čaj i otvorim prašnjava i požutela kompletna dela Džejn Ostin, Emili Bronte, Tomasa Hardija, Alfreda Tenisona, i ostalih velikana engleskog Romantizma, koje je moja pokojna baka dobila kao poklon za venčanje.

Time i moj odabir struke i fakulteta.

Diplomirani profesor engleskog jezika i književnosti mi je zvanično zvanje koje sam stekao završivši Filološki fakultet u Beogradu. Studije su mi trajale kratko i antiklimaktično. Poslednji ispit sam saznao da sam položio gledavši slagalicu tokom čuvenog karantina 2020. godine.

Svoje znanje i profesiju negujem potajno, a sada i javno, pisanjem pesama, memoara, kratkih priča i kritika. Naravno, da li su teme i radnje iz mojih pesama zasnovane na istinitim događajima ili su samo dramatizacije istih, na Vama je da odlučite.

Šta god odlučili, ja ću Vam reći da ono što je po meni najbitnije u poeziji je da čoveku bude lakše nakon svake tačke na kraju rečenice, da je svaka reč jedan kamenčić a svaka rečenica jedna kamenčuga manje sa srca.

A šta je onda pesma?

Pesma je mir, pesma je blagostanje i samoća. Pesma je lepota i sreća.