ЕП О ЈУНАЦИМА КОЈИ НЕ ПОСУСТАЈУ
У не тако давна времена, кад су горе биле више,
а људи чвршћи него камен што га газе,
кад се част мерила душом,
а име носило као штит,
роди се прича о јунацима
који стадоше између мрака и отаџбине.
Устао је мрак са запада,
тежак, без гласа, без лица,
као да хоће да прогута све што дише.
Земља задрхта, реке утихнуше,
а народ погледа у висине
тражећи знак.
И тада, на прагу земље,
где се ветар судара са облацима,
појавише се млади јунаци,
не по рођењу велики,
већ по срцу које не зна за страх.
Сташе у ред, раме уз раме,
као да их је једна мајка родила,
као да их је једна заклетва везала.
И рекоше тихо, али громко у души:
„Док смо ми живи,
неће мрак преко прага.“
Ту поче бој што се памти.
Громови падоше, земља се цепала,
али јунаци не одступише.
Сваки удар што их је погодио
само је јаче укопао њихове пете у земљу.
Један је мислио на мајку,
други на брата,
трећи на љубав што га чека,
а четврти — на Србију,
која је у том часу била
и хлеб, и име, и крв, и молитва.
Дани су горели као свеће,
ноћи су биле дуге као векови,
али јунаци не клонуше.
Јер човек не постаје еп
кад победи —
већ кад не одустане.
Када је последњи удар утихнуо,
када се прашина слегла над бојиштем,
народ помисли да су јунаци пали.
Али еп каже другачије.
Кажу да су се уздигли у висине,
да су постали стражари светлости,
да стоје на сваком прагу
где се брани част,
на сваком брду
где се чува слобода.
И до дана данашњег,
кад ветар удари у планину,
чује се њихов глас:
„Слобода се не наслеђује.
Слобода се брани.
А онај ко стоји за друге —
живи вечно.“
Тако говори древни еп.
Тако памти народ.
Тако живе јунаци
који су једном стали
између мрака и светлости.
Далибор
