Ulazim u sobu. Svetlo je ugašeno, vidi se koliko dopire spolja, neki je sumrak i koliko obasjava svetlo iz hodnika. Ona sedi na podu i boji bojanku. Ima 4 ili 5 godina.
„Kaži mi Zoko, šta ti želiš? Zašto to kriješ od mene?“
„Ništa…“ – odgovara polako, glasom koji ti stegne srce. Priđem joj i čučnem pored nje.
„Hej pogledaj me.“ – podiže glavu i pogleda me, oborenim umornim očima. Vraća pogled gotovo odmah nazad na bojanku.
„Dođi ovamo da vidimo šta je bilo.“ – steže mi se srce, i suze skupljaju u nosu, ali se držim jaka. Ustanem i podignem je sa poda, tako da sedi na mom kuku i u rukama. Sada gleda u narandžastu bojicu koja joj je ostala u rukama.
„Ništa…“ – ponavlja istim glasom.
„Hajde mi kaži šta želiš mila?“ – ponavljam pitanje i pažljivo je posmatram.
„Ne želim ništa… Nije važno“ – odgovara i dalje gledajući u svoje šake i bojicu. Počinje da jeca.
„Heeej. U redu je. Grlim je. Prihvata to obesivši mi se oko vrata. Sedam na pod i nameštam je sebi u krilo tako da mogu da je potpuno namestim uz sebe.
„Šta je bilo, hajde polako.“ – naslanjam obraz na njenu kratku, svilenu kosu.
„Nema za to para…“ – govori slinavo i tiho.
„Pa kako nema para, sada zarađujem i mogu da ti kupim šta god poželiš!“
„Stvarno?“ – pridiže se oslanjajući se rukom na moje rame. Suzne okice me gledaju u mraku, molećivo, po prvi put.
„Stvarno. Samo treba da kažeš šta je to.“ – uzimam joj rukicu u svoju šaku i ljubim prstiće. Ponovo obara pogled. Ušmrkne vazduh kao da će ponovo da zaplače.
„Paaa želim onaj veliki set flomastera, onde gde imaš 30 boja.“
„Dobro, i šta još?“
„I želim rolere… Hoću da naučim da vozim!“
„Dobro, naučićemo da vozimo rolere. Jel ima još nešto?“
„Želela bih i novu barbiku.“
„Dobro, to sve može, smatraj da je završeno.“
Grli me ponovo i ostaje tako. Ja već zamišljam kako će vrištati od sreće dok bude učila da vozi rolere.
Vrištala si od sreće učeći da voziš rolere. Pala si i ustala govoreći da to nije ništa. Krv se sliva niz lakat ali na tvom licu nema ni bola ni suza – sve ćeš uraditi za svoju slobodu, za vožnju.
