Mesto koje ne postoji, a ipak leči
Postoje mesta koja ne pripadaju geografiji, već unutrašnjim predelima čoveka.
Mesta koja se ne grade od kamena, niti se ruše vetrom, već nastaju onda kada se duša umori od dugog lutanja i prestane da traži ono što je oduvek nosila u sebi.
Takva mesta ne otkrivaju putnici.
Otkriva ih tišina.
Ne ona koja nastane kada glasovi utihnu, već ona u kojoj istina prvi put progovori.
Do tih mesta ne vode staze.
Vode godine.
Vode poražene nade, neprospavane noći, pitanja koja nikada nisu dobila odgovor.
Vode tereti koje čovek nosi misleći da su njegovi, a ne primećuje da ga oni nose, oblikuju, savijaju.
Svet ne iscrpljuje čoveka.
Iscrpljuje ga napor da u svetu bude neko drugi.
Koliko života prođe dok se nauči razlikovati sopstveni glas od odjeka tuđih očekivanja?
Koliko godina se izgubi pokušavajući da se zasluži ljubav koja je oduvek postojala, samo je bila zatrpana strahom?
U jednom trenutku, tišina postane ogledalo.
U njoj se udah pretvori u povratak, a izdah u odricanje od svega što nikada nije pripadalo biću.
Tada se razume da vreme nije reka koja odnosi.
Vreme je površina na kojoj se vidi koliko je dana prošlo kroz čoveka, a koliko je čovek prošao kroz dane, ostavljajući u svakom neizgovoreni deo sebe.
Na takvom mestu ne pojavljuju se odgovori.
Odgovori su uvek nestrpljivi.
Pojavljuju se pitanja koja više ne bole.
A čovek sazri onda kada prestane da se plaši pitanja na koja možda nikada neće dobiti odgovor.
Strah nestaje ne u pobedi, ne u snazi, ne u prkosu — već u svetlosti razumevanja.
Jer strah je senka:
što se više beži, duža je;
a kada se okrene licem, shvati se da je čitavo vreme zavisio od toga odakle dolazi svetlost.
Svet je pun ljudi koji žure.
Traže sreću, ljubav, oproštaj.
Retko ko zastane da se zapita nije li ono što traži već odavno u njemu, zatrpano slojevima tuđih glasova, starih rana i zaboravljenih snova.
Nijedna planina ne približava čoveka nebu ako mu je srce ostalo na zemlji.
Nijedno more ne može oprati ono što savest odbija da otpusti.
Svet menja pejzaže, ali čovek svuda nosi isti pogled.
Ako se pogled ne promeni iznutra, uzalud se menjaju putevi.
Zato se ne govori da postoji mesto koje leči.
Mesto ne leči nikoga.
Samo čeka.
Čeka kao staro ogledalo prekriveno prašinom, dok čovek ne skupi hrabrost da pogleda lice koje je celog života zaobilazio.
I tada se razume ono što se ne može naučiti ni iz knjiga, ni od mudraca, ni na najdužim putovanjima:
Čovek nije izgubljen kada ne zna kojim putem treba da pođe.
Izgubljen je kada zaboravi kome se vraća.
A svaki put koji vodi sebi, ma koliko dug bio, jedini je put sa kojeg se ne vraća siromašniji.
Jer najveće utočište nije mesto na kojem se odmaraju noge.
Najveće utočište je ono u kojem duša, posle svih svojih lutanja, konačno prepozna da je stigla kući.
Dalibor
