Половина која припада Небу
Говори се да човек кроз живот хода са две торбе: једна је пуна онога што је
стекао, а друга онога што је дао. Прву носи у руци, другу у срцу. Али тек на
крају пута сазнаје која је тежа.
као да је то истина која се подразумева: „Није знање — знање знати, већ је знање— знање дати.“
Ипак, колико год да сам је чуо, никада је нисам разумео до краја. Знање сам
доживљавао као нешто што се стиче, чува, брани, као благо које се сакрива од света.
Нисам знао да благо које се не дели — трули.
Ја сам дуго веровао да је знање благо које треба чувати, као зрно пшенице у
амбару. Мислио сам да се мудрост мери количином онога што задржимо за себе.
А онда сам упознао човека који је живео другачије — човека по имену Давор, чија је душа била широка као јутарње небо.
Гледао сам га како помаже свима: непознатима, пријатељима, чак и онима који му никада нису узвратили. Делило је своје знање као да му га је Бог сваког јутра сипао у дланове.
И једног дана, када више нисам могао да разумем ту његову несебичност, упитах га:
„Даворе, зашто толико дајеш? Зашто делиш своје знање без икакве надокнаде?
Зар те није страх да ћеш остати празан?“
Он ме погледа као човек који зна да се истина не изговара — већ показује.
„Додај ми ону чачкалицу са стола“, рече.
Узео је чачкалицу, преломио је на пола. Једну половину ставио је у свој
новчаник, другу ми је пружио.
„Стави је у свој новчаник“, рекао је.
Урадио сам то, иако нисам разумео смисао.
Онда је тихо додао:
„Друже мој… ову половину чачкалице ћеш ми донети на онај други свет. Тамо ћемо их поново спојити.“
Застао сам, збуњен.
Даворе… то је немогуће. Ништа материјално не можемо понети после смрти.“
Он се насмешио благим, смиреним осмехом човека који је већ одавно научио оно што ја тек почињем да схватам.
„Драго ми је да си то сам рекао“, прошапута. „Е сад знаш зашто дајем за живота.“
Те речи су ми се урезале у душу као да су исписане на пергаменту који не гори,
не бледи и не стари. Тада сам схватио:
• да ништа материјално не путује са нама,
• да се ниједна ствар не може пренети преко прага смрти,
• да је једино што остаје — оно што смо дали.
Знање које задржимо умире са нама.
Знање које поделимо постаје семе у туђим животима.
Добро које учинимо постаје светлост која нас надживи.
А човек се памти не по ономе што је имао, већ по ономе што је оставио.
Од тог дана свет сам почео да гледам другим очима. Схватио сам да је сваки дан прилика да оставимо траг који неће појести време. Схватио сам да је свака реч,свака помоћ, свака искра знања — половина чачкалице коју дајемо неком другом, да би је једног дана понели пред Небо.
Материјално је прах.
Духовно је траг
А моја половина и даље стоји у мом новчанику. Не као предмет, већ као завет:
да човек на други свет не носи оно што је стекао,
већ оно што је поделио.
да је све што задржимо — изгубљено,
а све што дамо — заувек наше.
Далибор
