Високо зелен уздиже се брег,
ливадом најбељих нарциса које пратим,
кроз стазу пута ка небу спокоја свег,
налазим на месту којем се радо вратим.
Стазом ка звезди кроз шуме,
обасјане и засуте од чежње,
враћам себе тишини која разуме,
све немире у души и срца тежње.
Човек иде тамо где душа мора,
враћа себе местима које штује,
са земље према наручју зелених гора,
у природу да све тешкоће она чује.
На том месту пријатно тихом,
међу додиром борова и јела,
остају песме с најлепшим стихом,
на планини где моја душа је села.
