Све је неизвесно,
до краја пута,
свака душа по свету лута
и трага.
Трага за љубављу,
пријатељством, те се
срце разуму јада,
киша како не пада,
увенуће бела рада,
остаће лице у боли,
тако сваки пут
рањено како бива
све док уме оно да воли.
Не воле сви искрено
и наивно,
страхујући чувају га од боли,
живи и куца само док воли,
склони се у заклон од себе,
у даљини гледа ружу, њену лепоту
и тражи део тебе.
Ружа је лепа,
љубав увек слепа,
лепота не боли када јој ниси близу,
лепота се лепотом не би звала,
срцу да ране и јаде није она дала.
