Што је живо за мене
свој крај има.
Све ће једном да увене
пре него наступи зима.
Са лишћем губим
радосну боју твоју,
док усном је не љубим-
срећу своју.
Неко сам ко се не одаје руци
среће и кад је нађе
и кад је на муци
туга снађе
њој тежи-
што и сваку душу нагони,
док моја лежи
растрзана болом што је вечно прогони.



