ДОШАО САМ ДА ОБИЂЕМ МАЈКУ

Дошао сам да обиђем мајку,

ветар је донео лишће у њено

двориште и киша на њен праг 

нанела земљу црвеницу, Ана. 

Некад помислим:

ако довољно дуго ћутим поред

њеног имена на мермеру, она ће 

ме упитати јесам ли доручковао.

Некада помислим:

ако је одавно ништа више не боли 

како то да сваки пут чујем пуцање

пршљена на промену времена, Ана. 

Треба много изгубљености да би

знао где је дом, много туге да би 

знао да си жив, ја све што нисам 

био – постао сам када је заћутала.

Дошао сам да обиђем мајку, 

ништа не доносим:

ни цвеће, ни свеће,

само руке које више не грле, 

само поглед сањивог детета, 

само сина што је заборавио 

да се моли, али се још увек 

крсти кад изговори њено име.

Дошао сам да обиђем мајку, 

и присетим се

јутра између жетве и мрака.