Šta za tebe predstavlja sreću?
Možda kad kažeš slatkišima: “Neću!”
Ili kad vidiš na grani pticu,
Možda kad dobiješ lizalicu?
Za mene to bejahu materijalne stvari,
Htedoh i ajfon, a i ferari,
Htedoh uistinu mnogo štošta,
Ne pitavši sebe koliko to košta.
Toliko bejah željna moći,
Da ne rekoh sebi nikad: Koči!
Nastavih da se nadam da te sne,
Jednoga dana ostvariću sve.
Evo me danas u zemljii slobode,
Tamo gde svako ko izgubljen je ode,
Da dobije vizu nekako se snađe,
I tamo svoju sreću uspešno nađe.
Evo me danas u zemlji toj,
U čijoj hrani grama šećera veliki je broj,
U kojoj ljudima nikad hrane nije dosta,
U koju svako ko dođe elegantno popunjen posta.
Evo me danas u zemlji toj,
Posmatram mentalitet što nekad beše moj.
Ne mogu da verujem šta sam bila.
U šta sam se to pretvorila?
Sad sve što želim na dohvat je ruke,
Sve mogu da nabavim bez po muke,
Međutim, to za mene više sreća nije,
Možda zato sada kiša suza lije.
Zar je trebalo da odem miljama daleko,
Da bih postala svesna da sam neko
Ko je nekad tražio mnogo od života,
Koga je povukla novca lepota?
Da, suza mi klizi niz lice,
Nedostaju mi moje ulice,
Nedostaju mi moji mama i tata,
Bakin ukusni grašak, ali i salata.
Nedostaju miris i toplina doma,
Nedostaje svaki delić zavičaja moga,
Nedostaju sa sestrom igre i borba,
Nedostaje mi neopisivo moja sloboda.
I milione dolara da mi daju,
Ne bih ostala u američkom zagrljaju,
I zato vičem dok vetrić Nestaško moje suze briše:
Srbijo moja draga, volim te najviše!
