Кажу да поезија умире
у двадесет првом веку,
а она плеше, пева, грли,
цвета у праменовима
њене
косе,
дише у њеним грудима,
пресвлачи се на њеним
длановима
и
огољена
се рађа из њеног уздаха.
Кад би поезија била жена,
имала би њене о ч и.
0 Komentara