2. poglavlje
Koheku ima 19 godina
Kiša je tačkasto bubnjala po staklu prozora palate, a mokre kapi su klizile niz njega, ostavljajući u mojoj duši neprijatan talog malodušnosti.
Više ne mogu ovo da podnosim. Život je izgubio svaki smisao. Ne mogu da pogledam Jučiju u oči, znajući da me voli, a pritom ništa ne može da učini. Mogu samo da zamislim kakva je za njega muka da shvata da me dodiruju drugi muškarci.
U sećanju mi se ponovo pojavila slika koja mi se urezala u pamćenje u trenutku završetka mog školovanja — sa šesnaest godina. Posle nastupa pred posetiocima čajdžinice našla sam se sama u mračnoj sobi.
Tetka mi nije rekla šta dalje treba da radim. Samo me je upozorila da se moram ponašati pristojno, a počasni gost će učiniti sve ostalo.
Gost je bio muškarac od četrdeset i nešto godina, u poslovnom strogom odelu, sa nemarno obrijanom bradom, masnim osmehom i potpuno ludim očima, ispunjenim požudom.
Moja koža i danas, čak i posle toliko godina, jasno pamti njegove odvratne dodire: čvrst stisak pohlepnih šapa, grebanje tvrde strni po mojim obrazima i ramenima, vlažne prostačke poljupce koje je pokušavao da ostavi na mojim usnama dok sam se očajnički izmicala…
Tada sam uspela da pobegnem. Gospodar je bio besan i verovatno bi naredio da me pogube da se Miaka nije zauzela za mene. Ona je uvek bila na dobrom glasu kod gospodara i za godine života u palati uspela je da stekne određeni uticaj.
Ali posle toga više nisam uspevala da pobegnem. Morala sam da radim, kao i sve druge devojke u kući zadovoljstva. Organizovati predstave nije bilo teško sa moralne strane. Očaj i bezizlaznost su počinjali da nagrizaju dušu kasnije, kada bi došlo vreme da ostanem nasamo sa klijentom. Možda i sa više njih.
Po merilima gospodara, sa osamnaest godina već sam bila dovoljno odrasla za ulogu oiran. I malo koga su zanimala moja osećanja, moje dostojanstvo, želje i uverenja. Posebno nisu dirali strune duše mojih klijenata.
Užas me je obuzimao svaki put kada bih ušla u sobu „ljubavi“. Ne znam zašto su je tako nazvali. Tamo se nije dešavalo ništa što bi makar posredno moglo imati veze sa tom ovde osramoćenom rečju — „ljubav“.
Koliko god sam pokušavala da se odvojim od onoga što se dešava, osećanja su me ipak sustizala. Mošusni i prost muški miris širio se po tami, uvlačeći se u nozdrve i izazivajući nalet mučnine. Tuđe grube ruke kidale su skupo kimono, pokušavajući da zgrabe što više onoga što je bilo ispod njega. Htela sam da vrištim, da zovem u pomoć, ali niko ne bi došao.
To je posao, govorila mi je tetka. Gospodar ne sme da gubi novac zbog toga što je neka budala poput mene odlučila da se zaljubi u jednog od njegovih boraca. Uvek sam znala da, dok smo pod vlašću gospodara, nama neće biti dopušteno da budemo zajedno.
Promuklo, naporno disanje pomešano sa vlažnim roktanjem iz grla klijenta ponovo me je vratilo u stvarnost. Bol je probadala čitavo moje telo, ali nije bila ni blizu mukama koje sam osećala u duši.
Osećala sam kako mi po koži kaplje kiselo zaudarajući staracki znoj koji se slivao niz nabore sala bogatog klijenta. Ubrzo su moje telo umrljale i druge telesne tečnosti: smrdljiva pljuvačka koja je kapala sa muške vilice otvorene u napadu agonijskog užitka, moja krv od nasilnih rascepa koju je razmazivao po mojim butinama, i lepljivo, mučno seme koje je polilo moje noge i stomak.
U mom poslu postoje stvari od kojih se više nikada ne može oprati.
Klijent je otišao, a ja sam ostala da ležim na podu još nekoliko minuta, gušeći nagon za povraćanjem koji mi se penjao u grlo i pokušavajući da utišam mržnju prema sebi i celom svetu. Već dugo mi se nije plakalo. Sažaljenje me je odavno napustilo i pretvorilo se u osećaj beskrajne praznine i apatije.
Ujutru me je probudilo pevanje ševe. Teško sam otvorila oči i naterala sebe da ustanem. Ne sećam se kako sam sinoć stigla do svoje sobe. Miaka je već otišla, verovatno je opet morala da izvrši neki tetkin zadatak, kojima ju je ova nagrađivala češće nego druge učenice.
Sredila sam se koliko sam mogla i izašla u vrt da slušam ptice.
— Zdravo, Koheku, — pozvao me je Juči.
— Zdravo, — odgovorila sam slabim glasom.
Uverivši se da u blizini nema nikoga, seo je na klupu gde sam sedela i uzeo moje dlanove u svoje.
— Opet se desilo, zar ne? — upitao je sa saosećanjem u glasu.
Klimnula sam, a Juči je zatvorio oči kao da je dobio šamar.
— Ovako više ne može. Moram to da zaustavim.
— Ali ne možemo ništa da uradimo. Svi skupljeni dijamanti troše se na odeću, šminku i dodatke za predstave. To je zamka.
— Znam kako da pobegnemo odavde. Kodži će pomoći da se skrene pažnja straže, a ti i ja…
— Šta govoriš? To je previše opasno! — uplašivši se da nas mogu čuti, brzo sam prislonila prst na usne, pozivajući ga da ćuti.
— Slušaj me, — nastavio je, uprkos mom molećivom pogledu, samo malo stišavši glas. — Sutra, kada se smena promeni sa dnevne na večernju, Kodži će preusmeriti pažnju straže na lažnu opasnost za gospodara. Sve smo pripremili, ne brini za to. Kada stražari odu, ti i ja ćemo potrčati ka kapiji i izaći u grad. Više neće biti nikakve palate. Neće biti posla oiran. Ničega od ovoga neće biti.
— A Kodži? Šta će biti s njim?
— Sustignuće nas kada obavi svoj deo plana, — kao da je pročitao pitanje u mojim očima, dodao je: — Miaka je odbila da pobegne.
***
Uveče je naš plan spektakularno propao. Straža nas je troje uhvatila i s lakoćom bacila u tamnicu, kao da smo mršavi štenci i ne težimo ništa. Od očaja sam počela da udaram po glinenim zidovima, osećajući kako na pesnicama ostaju prašnjavi tragovi. Nisu mogli tek tako da unište naše nade! Zar su mogli?
Naravno da su mogli. U našim krajevima bekstvo se kažnjavalo smrtnom kaznom. I to su znali svi bez izuzetka.
Odjednom sam jasno shvatila da ću uskoro izgubiti jedine prijatelje koji su zbog mene rizikovali život. Naše muke uskoro će se završiti, ali ne onako kako smo sanjali u detinjstvu. Završiti će se sve — i zauvek. Od te misli moj razum nije izdržao i izgubila sam svest.
Probudila sam se u zoru. Osvrnuvši se oko sebe, primetila sam da sam sada u tamnici sama. Mozak je razumeo šta to znači, ali duša očajnički nije htela da poveruje da Jučija i Kodžija više nema. Ne mogavši da zadržim pomahnitali krik, prvi put posle mnogo godina pustila sam osećanja na slobodu.
Na moje vriske došao je stražar i rekao da su moji prijatelji mrtvi i da je sada došao red na mene.
— Lažete! — viknula sam, osećajući kako mi glas grebe presušeno grlo.
— Sad ćeš sama videti. Tela su već raskomadana i uskoro će biti odvezena svinjama za hranu, kao što je gospodar naredio. Ovde se izdajnici ne trpe.
Posle njegovih reči nestala je svaka želja da se opirem. Kakvog smisla ima boriti se za život ako u njemu više nema ničega?
Kao u usporenom snimku videla sam kako me stražar hvata za rame i gura ka izlazu. Noge su se same pokrenule, kao kod beživotne mašine.
Prošavši kroz lavirint hodnika, ušli smo u svetlu prostoriju obloženu plavim pločicama. Odmah me je obuzeo hladan vazduh koji je prolazio kroz moje zaprljano kimono. Zbog hladnoće nisam odmah osetila slatkaste mirise koji su se širili prostorijom.
Uz zid su stajale gvozdene kutije. Mehanički sam zavirila u jednu od njih i osetila kako mi stomak steže mučnina — u kutiji su ležali delovi tela. Nečija ruka, odsečena u ramenom zglobu, ležala je presekom nagore, otkrivajući sjajno crveno meso sa pomalo osušnim ivicama. Pored nje je ležala grudna kost sa odsečenim delom kože, čiji je komad visio sa ogoljenih rebara, zadržan ostacima krvavog mesa. U naborima kože uspela sam da primetim mušku bradavicu, ne ostavljajući nikakvu sumnju da je i taj deo bio ljudski.
Da li je to sve što je ostalo od mojih prijatelja?
Mučnina me je preplavila još jače i, ne izdržavši, presavila sam se napola, osećajući kako mi se stomak okreće. Stražar je opsovao i snažno me prodrmao, terajući me da se uspravim i nastavim dalje.
U tom trenutku u meni je proključao adrenalin, pozivajući me da skupim poslednje snage i borim se za život. Počela sam da se otimam u čeličnom stisku stražara kao nikada ranije ni protiv jednog muškarca. Grizući i grebući ruku koja me je držala, čekala sam da stisak napokon oslabi. Ali stražar me je snažno udario po potiljku i snaga me je odmah napustila. Glava mi se gadno vrtela, a pred očima mi se sve mutno pomeralo. Jedva sam razaznavala hodnik i prostorije kroz koje su me vukli. Sve što sam mogla bilo je da se spotičući krećem za njim.
U poslednjoj sobi bilo je još hladnije. Bacivši pogled po prostoriji, i dalje zamagljenim očima, primetila sam nizak stub u sredini pločica, a pored njega dve posude sa ledom. Uz zid naspram stuba nalazila se stolica. Na njoj je sedeo i čekao nas krvnik u mesarskoj kecelji. Dao je znak stražaru da mi skine odeću, a zatim mi naredio da stanem u posude između kojih se izbliza video odvod.
Više nisam imala snage za otpor, niti želje da čuvam bezvredan život, pa sam poslušno stala na led, osećajući kako mi hladan bol probada stopala. Krvnik je privezao moje ruke za stub i rekao da moram stajati mirno. Iz zida desno od mene izašao je mali projektor koji je pustio crveni laserski zrak pravo u moj slepoočnicu.
Uplašivši se pucnja, pokušala sam da pomerim glavu sa putanje zraka, ali me je stražar upozorio da će tada biti još gore. Apsurdno, ali činilo mi se kao da mi se smilovao. Odlučivši da je brza smrt bolja, ponovo sam se pomerila pod crvenu liniju, osećajući kako greje kožu. Led pod mojim nogama je polako počeo da se topi.
Ali pucanj nije usledio.
Iz poda ispred mene iznenada je izašla ploča koja se podigla do visine mojih grudi. Klik — i iz nje su se pojavile stotine dugih tankih igala.
Htela sam da se trgnem, ali bila sam prikovana za mesto. U glavi mi je panično bljesnula spoznaja — zrak služi da blokira vezu između mozga i tela. Drugim rečima, da ne mogu da se pomerim. Panika mi se penjala u grlo, želeći da se pretvori u krik, ali nijedan zvuk nije izašao. Ploča sa iglama počela je polako da se približava.
Prve igle su dotakle grudi, pritiskajući kožu. Ali u pravi užas me je bacilo ne to, već lice krvnika koji me je pohlepno gledao dok je metodično zabadao drveni kolac sebi u nogu.
Krv je prštala iz njegovog buta uz gnjecave zvuke, prskajući po podu. Videvši strah i gađenje u mojim očima, razmakao je kecelju i polako, da sve vidim, otkopčao pantalone, oslobađajući svoj mlitavi organ i prebacujući ga po dlanu.
Novi talas mučnine prekinula je moja sopstvena bol: igle su uz odvratan krckavi zvuk probile kožu i počele da ulaze u meso mojih grudi. Kada su dotakle kosti, počele su da se povlače, polako izlazeći iz kože koja ih je grčevito držala krvavim zagrljajem. Prve mlaznice krvi počele su da teku ka odvodu pod mojim nogama. Krvnik je uz odvratan smeh nastavio da baca svoj komad mesa po dlanu.
Do tog trenutka mislila sam da ništa odvratnije od života oiran ne može da mi se desi. Kako sam se samo varala…
Iznenada me je preplavio novi talas bola, ovaj put sa leđa. Stražar je, potpuno ignorišući krvnika, metodično zabijao drveni kolac u moja leđa udarcima čekića. Osetila sam kako suze pršte iz očiju, a iz grla mi se oteo produženi hrapav krik.
Crveni zrak koji mi je pržio slepoočnicu nije me samo terao da stojim mirno — on je i prigušivao bol, ne dopuštajući mi da izgubim svest i pobegnem u zaborav.
Oslonivši ruku na moju lopaticu, stražar je uz gnjecav zvuk izvukao kolac iz mog tela i osetila sam kako kroz rupu u moje toplo telo prodire hladan vazduh, prolazeći između rebara i izvlačeći iz pluća vazduh uz tiho šištanje. Krv je lepljivo tekla niz moje telo, skupljajući se u tamnu lokvu pod nogama i nestajući u odvodu, ostavljajući bledocrvene tragove koje je voda od otopljenog leda polako spirala.
Moj pogled u agoniji lutao je po prostoriji, ali se na kraju ponovo zaustavio na krvniku. Na njegovom izobličenom licu zamrznula se blažena grimasa, a iz otvorenih usta visio mu je jezik niz koji je klizila nit pljuvačke. Prateći njen pad, primetila sam da drveni kolac koji je ranije zabijao u butinu sada viri iz smrskanog tkiva, okružen gustim krvavo-belim sluzavim tragovima koji su preplavili pantalone i pod oko stolice.
Krvnik je bio mrtav.
Disanje je postajalo gotovo nemoguće, a igle su se u međuvremenu ponovo pokrenule, probijajući moju grudi novim ranama. Ovoga puta ušle su dublje, izazivajući grčeve u telu, dok su donje igle prodrle u stomak, ostavljajući niz rupa u unutrašnjim organima. Po užasnom smradu moglo se zaključiti da su creva probijena.
Da li su moji prijatelji morali da prođu kroz isto pre smrti?..
To je bila poslednja misao u mom iscrpljenom umu pre nego što je sve oko mene potonulo u tamu.
***
Pridja u svest, ja sam prvo pomislila da sam već mrtva. Nada mnom se nadnela Miaka, lupkajući me po obrazima.
— Ustaj, moramo da idemo.
— Ne mogu, svuda imam rane, — jedva pomerajući jezik, odgovorila sam.
Ali Miaka je odmahnula glavom, umirujuće me milujući po glavi.
— Nema nikakvih rana. Zašto si pokušala da pobegneš? Pa molila sam vas da ne pravite nepromišljene postupke!
Naglo me je zagrlila, podižući me sa hladnog poda. Na moje iznenađenje, nisam osetila u sebi nikakve izlive bola od pokreta ili snažnog zagrljaja. Odmaknuvši se i pogledavši sebe, videla sam samo prašnjavi kimono, na kome nije bilo ni kapi krvi.
— Ne razumem…
— To je mučenje gospodina, koje su izmislili njegovi najbolji naučnici. Žrtvu osvetljavaju laserom koji u svesti izaziva strašne halucinacije. Tetka je pričala o tome, kada je objašnjavala zašto je za nas najbolje da živimo ovde, ili da se otkupimo, ali ni u kom slučaju da ne bežimo.
— Ne sećam se…
Još uvek kao u snu ustala sam na drhtave noge i pošla za Miakom. U mislima su se i dalje vrtile sve užasne slike koje sam doživela kao da su stvarne. Sada smo ostale nas dve. Juči i Kodži više nema, i…
Odjednom mi se pogled zakačio za čoveka koji je prolazio pored nas u crnom plaštu sa kapuljačom koja mu je skrivala lice. Na njegovoj levoj ruci bio je beli zavoj. Ne verujući svojim očima, pojurila sam za Jučijem, ali me je Miaka povukla.
— Ne sada. Svima vam treba vremena da dođete k sebi posle svega što ste prošli. Dečaci su prošli gore nego ti. Izvini. Nisam odmah saznala da su vas uhvatili, — izvadila je iz nabora kimona kesicu stegnutu zlatnim kanapom. Otvorivši je, Miaka mi je pokazala rasut dijamant. — Ovo će biti dovoljno da odemo. Sada je put slobodan. Sutra ćemo nas četvoro moći da napustimo ovo mesto i započnemo novi život!
— Ako nam košmari prošlosti to dozvole, — tupo sam odgovorila ja.
***
Prodoran zvuk telefona vratio me je u stvarnost. Naglo sam se trgnula, zamalo ispustivši slušalice, i uplašeno se uhvatila za srce. Šta mi se upravo desilo?..
Smirivši isprekidano disanje, pogledala sam u ekran laptopa. Crnu pozadinu je presecao beli natpis: „Hvala što ste izabrali tehnologiju ‘ViewTouch-999’. Nadamo se da će vaši utisci biti nezaboravni!“
Da, to se ni uz svu želju ne može zaboraviti!
Napokon sam uspela da uzmem telefon u ruke, drhtavim prstom prelazeći preko dugmeta za javljanje na poziv i prinoseći mobilni uhu.
— Kako ti se dopao anime? — začuo se na drugom kraju razigran glas drugarice.
— Više ne slušam tvoje savete, ludačo!
