Ivan Dimitrijević je već izvesno vreme primećivao da nešto nije u redu. Isprva je to pripisivao premoru, padu koncentracije, povremenoj neispavanosti, ali vremenom je morao da prizna sebi da je to počelo češće da se dešava, a on je sve veštije smišljao izgovore. Tog jutra pred početak zime je konačno priznao sebi da nešto zaista nije baš kako treba.
Nije Ivan ni koristio ogledalo toliko – najviše ujutru tokom pranja zuba, umivanja i brijanja, ili tek u prolazu, žureći na posao. Čisto da baci pogled da li se očešljao ili je opet zaboravio, da li kragna sive uniforme stoji kako treba ili će opet dobiti grdnju od pretpostavljenog.
Tog jutra je vratio u glavi par slika i najzad priznao sam sebi da su stvari počele još odavno, još u detinjstvu, mnogo pre nego što se uselio u ovaj stan. Setio se da je jedne prilike kada je bio dečak od nekih deset godina primetio drugačije boje. Na sebi je imao crveno klovnovsko odelo za maskembal, a u ogledalu se video u zelenom. Bilo mu je čudno, ali ne toliko da bi se uplašio, samo se nasmejao i otprašio srećan na maskembal. Ipak će tamo biti Olja u kostimu princeze. Mada joj kostim nije ni trebao jer je ona zaista bila princeza sa svojim zlatnim loknama i rupicama na obrazima kada bi se smejala – čemu se on te večeri svojski potrudio!
Bilo je još nekoliko nejasnih trenutaka kada je mislio da se okrenuo i otišao, a u ogledalu se to desilo mrvicu kasnije, bar mu se tako činilo. Pa onda onaj put kada se isekao brijući se, ali u ogledalu se to nije desilo, pa je dobio prekor od pretpostavljenih što je došao u okrvavljenoj uniformi. On to nije mogao da objasni, a ni da vidi. Krv je bila tu, na kragni, i posekotina na licu koju je opipao, ali u ogledalu ih jednostavno – nije bilo. Jutros je postao svestan da se mnogo toga ne uklapa. Znaci su tu ceo život. Samo se on nije potrudio da ih tumači.
Ušao je u kupatilo i stao pred visoko ogledalo iznad umivaonika, jedno od dva koje poseduje. Pojavio se njegov lik, kao što je i očekivao. Sve je bilo kako treba. Podrobno je ispitivao prostor iza sebe. Njegova uniforma se sušila na ofingeru okačenom iznad tuša. Tako je bilo i u odrazu. Iste pločice, iste šare, ista zavesa za tuš sa rupom na istom mestu.
Izašao je u predsoblje i ponovo sreo svoj lik u drugom, manjem, ogledalu. Prišao je i dotakao ga rukom, a njegov odraz je učinio isto.
Počeo je da se posmatra sa velikom pažnjom, da zagleda svaku dlaku, svaku poru, svaki mladež na svom licu. Sve je bilo tu i sve je bilo isto. Onda je i ovde prešao na prostor iza sebe. Zagledao je svaki detalj koji okružuje njegov lik. Nije imao neki veliki izbor. Iza je imao stara ulazna vrata sa teškom metalnom kvakom, drvenu policu na kojoj su stajali ključevi i mali kišobran, prekidač za svetlo i fleku na zidu od insekta kome je došao glave papučom prošle godine. Da, krajnje je vreme da se okreči. Tu je sve u redu. Svaki detalj je isti. Opet nešto mu nije dalo mira.
Prateći očima svaki milimetar iza sebe i u ogledalu, odjednom ugleda to što je tražio! Obli ga hladan znoj. Pogleda iza sebe, pa u opet u ogledalo i da – eto ga! U ogledalu je pored ulaznih vrata visio kalendar. Kako to pre nije primetio?!
Zagledao se u njega u odrazu ogledala, pa opet iza sebe. Njegov zid je bio prazan. Pogledao je svoj odraz, sebe, a lik Ivana Dimitrijevića iz ogledala je najednom napravio beskrajno tužan izraz lica, slegnuo ramenima i otišao iz kadra.
Ivan je ostao u šoku gledajući svoj odraz kako odlazi!
– Stani, stani, sačekaj! – povikao je, a onda naglo ućutao shvativši koliko je suludo bilo i ono što vidi ispred sebe i ono što radi.
Stajao je ispred ogledala zureći u pozadinu, bez svog odraza. Sve je i dalje bilo tu, sem njega. Čak i kalendar. U ušima poče da mu bruji i on prvo zažmuri, zatrese glavom, pa opet otvori oči. Isto.
Zagleda se malo u kalendar koji je postojao samo u odrazu. Bi mu suludo što njegovog lika nema, nije se vratio. Počeo je da misli da je pomerio pameću.
Imao je malo muke da razluči šta piše jer su slova bila naopačke, ali je na kraju uspeo. Gore je pisao velikim brojevima 1963, a ispod manji broj 17, pa reč DECEMBAR. Da li je to neka šifra? Ključ za ovo ludilo? Ispod toga je bila slika snežnog predela u planinama.
Srušio se u obližnju fotelju držeći se za glavu. Ne, ovo nije realno, ovo je san. Pridiže se da proviri u ogledalo, ali njegovog lika i dalje nije bilo. Sve ostalo je i dalje bilo tu. 1963. 17. DECEMBAR. Šta li ovo znači?
A gde je zapravo odraz?? Otišao je i nije se vratio! Prišao je ogledalu ali se ništa nije desilo. Umesto svog lika, kako bi u normalnim okolnostima i trebalo da bude, gledao je u odrazu stvari koje su se nalazile iza njega, čak i ono što kod njega nije postojalo, ali bez njegovog odraza nije bilo.
Lupio je sebi šamar. Još jedan, I još jedan. Ništa se nije promenilo. U ogledalu se i dalje nije pojavljivao.
Kao bez duše, opet je uleteo u kupatilo, ali ni tu nije bilo poznatog lika koji bi trebalo da ga gleda. Ogledala su bila lišena njegovog prisustva! Da! San! Treba se samo probuditi!
Brzo se uputio ka krevetu, bacio se na njega I pokrio se preko glave, zažmurio je jako I počeo da se ljulja levo-desno da bi se “uspavao”, jer jedino tako će moći da se probudi. Da bi se probudio, moraš prvo da spavaš!
###
Ispijenog lica i upalih očiju, Ivan je prvo oprezno zavirio preko ivice ogledala. Ništa. Zatim je stao ispred. Prošlo je nekoliko trenutaka i u ćošku ogledala spazi pokret. Naspram njega pojavi se ženska osoba, praveći grimase. Ivan podiže ruku i dodirnu njen lik vrhovima prstiju. Ništa se nije desilo, kao da ga nije primećivala. Iznenada, iza leđa joj priđe njegov odraz i zagrli je oko struka, smejući se njemu, Ivanu, u lice. Zatim poče da ljubi ženu po vratu, dok se ona kikoltala i pokušavala da mu se izvuče iz zagrljaja. Ivan oseti mučninu u stomaku. Gledao je pred sobom nešto što je bilo nemoguće. Čovek u ogledalu nosio je njegov lik, ali nije bio on. Njegove kretnje bile su slobodnije, a oči su mu sjale odlukom koju Ivan nikada nije skupio hrabrosti da donese. Žena sa zlatnim loknama i rupicama na obrazima smejala se zarazno, baš kao na maskembalu, pre toliko godina. Olja. U njenom odrazu nije bilo bora koje je oblikovala tuga, niti je nosila težinu godina koje je provela bez njega. Njegov odraz stisnu čvrsto ženu za grudi, pa se trijumfalno zagleda njemu u oči. Zatim joj zadiže suknju, dok se ona držala za umivaonik, lica skroz do ogledala. Bila je toliko blizu njegovog lica da je Ivan mogao da vidi želju i pohotu u njenim zenicama. Ali ona njega nije videla. Paradoksalno, jer je bio iza nje. Ona zinu i ispusti uzdah zadovoljstva. Lice poče da joj se približava i udaljava od ogledala u ritmičnim pokretima. Njegov odraz je diktirao ritam ne skidajući pogled sa Ivana. Gledao ga je bezobrazno i samozadovoljno. Ivanu pripade muka i oseti kako mu se vreli mlaz penje uz grlo i završava u umivaoniku. Povraćao je trzajući se. Kada je napad prestao, obrisao je usta i pogledao se. U ogledalu nije bilo nikoga.
###
Sanjao je Olju. Sanjao je sneg koji pada po njegovom okovratniku i po njenim loknama. Njegova obećanja. Rekla je da će ga čekati tamo. Da imaju izbor.
Onda on stoji sam na stanici sa svojim koferom, osvrćući se oko sebe. Autobus dolazi, otvara vrata. Ivan se odmiče unazad. Vozač ih zatvara i odlazi. On i dalje stoji na stanici. Gleda u kartu. 17. decembar 1963. Gužva je i baca preko ramena. Zatim se vraća kući.
Skočio je iz kreveta. Setio se sna. Nikada više nije video Olju. A sada je tu, u njegovom ogledalu. Stalno. Svaki dan. I on sa njom. On, koji nije bio on, nego neko drugi. Grublji, otresitiji i – toliko srećan da je razmetljiv.
Ivan se uhvati za glavu sa obe šake. Izbor. Izbor. On je izabrao da ostane. Umoran od svega, od konfuznih misli, od anomalije koja mu je ušla u život, dohvatio je stolicu i stavio je u kupatilo ispred umivaonika, pa se sručio u nju. “Hoće da gledam, da me muči? E, pa evo, neka me razvali!” Odraz se odmah pojavio, noseći u rukama neki smotuljak. Okrenuo ga je posnosno ka ogledalu i pokazao ga. Bilo je to novorođenče. Toliko malo i smežurano, sa pramenovima riđe kose koja je stršila na sve strane. Ivan se uhvati za svoju riđu kosu i ostade otvorenih usta. Pokuša da ga dotakne, ali ga odraz naglo odmaknu i namršti se. Zatim nestade.
Ivan je ostao otvorenih usta, a u glavi mu je divljalo. Sada se pojavi Olja, punija i lepša nego ikada. Bluza koja je visila joj je otkrivala grudi, ogromne i teške. U očima je imala nešto što Ivan nikada nije video do sada. Delovala je umorno, ali je nešto neobjašnjivo lepo izbijalo iz svake njene pore. Da li je kroz ogledalo gledao život koji je mogao imati ili je negde, sa druge strane, taj život zaista bio njegov? I ako je tamo živeo Ivan Dimitrijević, ko je onda bio on? Ivan hitro skoči na noge i poče da je doziva:
– Olja! Olja! – Lupi pesnicom po ogledalu. Ono krcnu i tanka pukotina se munjevito spusti do njenog pupka. Olja se ukoči i zagleda bliže. Približila je ruku ogledalu i noktom prešla preko pukotine.
– Ivane! – pozva, i dalje držeći nokat na pukotini. On se pojavi iza nje. – Napuklo je, treba da ga menjamo.
Odraz pogleda u Ivana, koji je izgledao kao očajnik, pa se nagnu preko Olje, ne propuštajući da je uhvati za grudi, i sa osmehom reče:
– Menjaćemo, dabome. Možemo da biramo, za razliku od mnogih. – Jeziv osmeh je bio upućen pravo Ivanu – Uzećemo neko mnogo lepše.
Poslednje što je Ivan video su ruke njegovog odraza koje se pružaju ka njemu, u glavi je počelo da mu se vrti, a vid da mu se sužava. Prostor u odrazu je počeo da se naginje. Video je Olju naglavačke, a zatim mu kroz glavu panično prođe: “Ako oni zamene ogledalo, šta će biti sa mnom?” Odmah potom, utonu u mrak.
