2. poglavlje
Snovi, ućutkani pod strepnjom
Istina broj jedan:
Svi mi imamo snove.
Čekam da se desi nešto neobično, nešto nesvakidašnje pa da konačno završim neki od planova koje sam odavno zamislila.
A ponekad bih samo da se probudim i da ne osetim potrebu ni za čim, ni glad za promenom, ni žeđ za novim životom.
Dok ne zaspim muče me sitnice koje dolaze sa jutrom, obaveze, još jedan dan u kome neću uspeti ništa. Već unapred znam kakav će biti – isti kao ovaj koji se polako gasi, baš kao i moja nada da će ikad biti bolje.
Moje telo je umorno ali ne mogu da utonem u san jer je moj duh nesrećan. Prevrćem se po krevetu. Ustanem. Vrtim se u krug po sobi, kao da udaram u zidove koji mi postaju sve bliži i bliži, koji me guše me. Poželim da pobegnem, ali ne da me ne bi smrskala soba, već da me ne bi dokrajčile sopstvene misli.
Osećam se toliko beznačajno. Besposleno. Nepotrebno na ovom svetu. Prozirno. Samo jedna stvar je dovoljna da se osećam kao da nemam svrhu na ovoj planeti.
Kao da sam vazduh. Kao da me niko ne primećuje jer nikome nisam potrebna. Kao da su svi digli ruke od mene jer sam izgubljen slučaj koji ne zna s kojim ciljem je postavljen na ovoj planeti.
Kao da uzimam svaki dan zdravo za gotovo, kao da se mirim s nemogućnošću da budem neko i nešto, da budem sebi važna. Kao da nemam snage da svoj život učinim vrednim.
I sve me stalno podseća na to koliko sam nesrećna i koliko nemam ništa čemu bih se izistinski obradovala i u šta bih sebe uložila.
Gledala sam emisiju o čoveku koji je posetio svaki naseljeni kontinent i na svakom snimao emisije, posećivao gradove, poznate i one manje poznate, posećivao spomenike i znamenitosti, kupao se u rekama i peo na planine.
Nisam slušala šta je govorio većim delom emisije, već mi je pogled lutao sa ekrana na prozor, a misli se smenjivale velikom brzinom, sve sa istom konotacijom:
Menjala bih se s njim. Istog trenutka bih zamenila mesta s njim. Htela bih da budem on i da putujem. Ne želim ovde da sedim. On uživa, a meni ovde sve smeta i ne prija. Menjala bih se s njim i nikad ne bih zažalila.
Ali, on nije preko noći postao to što jeste. On se trudio, radio, borio se, žrtvovao.
Kako to da ja želim onda instant uspeh i sreću?
Tako nešto ne postoji!
