4. poglavlje
Jedan veoma loš trenutak
Ljudi često greše kad govore o lošim trenucima. Sama njihova percepcija toga nema značenje koje bih mu ja pripisala.
Lošim trenutkom oni smatraju delić stvarnosti u kome su izgubili kišobran. Čak i kišu smatraju lošim trenutkom, lošim danom. Sve u službi toga da izbegnu obaveze ili odlože uživanje.
Lošim trenutkom smatraju i loše raspoloženje profesora na ispitu. Pokušavaju sebe da zavaraju jer nisu položili. Lakše im je da okrive drugog.
Moj loš trenutak se ne tiče nijednog konkretnog događaja. Moj loš trenutak nije iziskivao od mene čak ni jedan poseban pokret. Ni ustajanje. Ni razgovor. Ni krađu. Ni tuču. Ni lošu ocenu, a ni padanje na ispitu.
Jedan veoma loš trenutak se desio jedne najobičnije večeri koja je sledila iza najobičnijeg dana. Odgledala sam još jednu epizodu jedne od omiljenih serija, isključila laptop, pogledala na sat i legla da spavam.
Kroz misli su mi se, kao na pokretnoj traci, vukle obaveze. Samo što ovoga puta nije bilo radnika oko trake, a veliki sat je gutao vreme. Počele su obaveze da se gomilaju, da prelaze jedna preko druge, da se nespretno guraju i prave zastoj u mojoj glavi.
Ležala sam i samo pasivno posmatrala predstavu koju ova glumačka ekipa izvodi, sa učenjem, vađenjem nove lične karte, sa odlaskom kod zubara i pozivom najboljeg druga da vidim da li mu je konačno legla plata koja mu je bila preko potrebna u glavnim ulogama.
Udahnula sam duboko, nemarno, tiho i jedva primetno, i rekla sebi :
„Sutra ću.“
Okrenula sam se na stranu i utonula u najobičnije spavanje.
To je bio moj loš trenutak, trenutak u kome sam odlučila da ne uradim apsolutno ništa. I što je još gore – bila sam mirna povodom toga.
Dozvolila sam sama sebi da sedim i dame guta isti onaj sat na kraju pokretne trake. Nisam se bunila. Bila sam saučesnik u sopstvenom gubljenju sa periferije dešavanja. Gubljenja iz sopstvenog života.
Loši trenuci su počeli da se nižu. Loši dani su počeli da se nižu. Kad malo vratim film, vidim da scene mog gubljenja, kako sam nazvala stanje gde sam bila ravnodušna, neprimetna sama sebi, sežu par meseci unazad.
Postala sam vazduh. Težak, zagušljiv vazduh. Odbojan vazduh koji unosi mrak u prostorije. Vazduh koji guši ljude oko sebe. Vazduh koji svojim sivilom ne dozvoljava da se vidi to što se ispod debelog sloja čađi krije osoba koja je neka bila polenta, nasmejana, koja je želela, koja je imala svrhu pred očima.
Osoba koja se družila, izlazila, smejala, pričala. Šetala i uživala.Osoba koja je volela da upoznaje nove ljude, da iznova upoznaje stare prijatelje. A sada?
Sada nisam nikome bila potrebna. Nisu me tražili. Kome treba neko ko nije dovoljan sam sebi? Neko ko je loš sam sebi? Trulo voće koje pusta svoje otrove oko sebe.
Loš trenutak mog odlaganja obaveza je bio trenutak odlaganja mog života. Obaveze su toliko postale teške da sam im se samo predala. Nisam se ni kretala. Dozvoljavala sam da me, kao čekić ekser, sa svakim novim danom, sve više zakopavaju u mrsku netrpeljivost same sebe.
Stizale bi nove obaveze na koje bih ja samo slegnula ramenima. Novi problemi od kojih bih ja digla ruke a da nisam ni probala da ih rešim.
Stizali su novi neobavljeni pozivi. Nisam znala šta se dešava s ljudima koji su bili deo mene. Nisam služila ni za savet, ili rame mojim prijateljima.
Zabarakadirana svojim obavezama koje se talože jedna na drugu, kao cigle, svuda unaokolo, mislila sam samo na sebe. Mada, nisam znala ni sa mnom šta se dešava.
A kad malo bolje razmislim, polako sam prestajala da mislim i na sebe, mislila sam samo na to kako mi je loše. Stalno sam sebi ponavljala kako mi je loše, kako sam u očajnom stanju.
Što sam sebi više ponavljala da mi je loše, bilo mi je sve gore. Nisam sebi pomogla time. Samo sam odmagala i još više se gubila i gušila.Ubeđivala sam sebe kako ne mogu da izađem iz tog stanja. I najgore je to što sam u tome uspela.Sama sam sebi poverovala u laži. Lagala sam samu sebe. Iz dana u dan sam bila sve gore jer sam samu sebe terala da budem takva.
Kažu da, ako imate jedan problem, i stalno mislite na njega, veličate ga, on uspe da okupira vašu dušu i vaše telo. Čovek postane problem i problem počne da se proteže kroz svaku poru bića i života tog čoveka.
Sledeći problem se prikači na njega, počne da vam juri krvotokom kao korov, noseći seme svoje braće.
Korov treba saseći u korenu.
Problem ne treba hraniti pažnjom.
A ja sam radila upravo to. Davila sam se i u isto vreme pustala vodu sa slavine agonije i jadi. A nisam znala da plivam. Nisam znala da plivam, niti sam htela da naučim jer sam mislila da to tako treba i da nikad ne bih naučila.
Pod vodom nisam umela da dišem. Bilo mi je sve teže, nivo vode je prelazio preko moje brade, a ja nisam mrdala ni rukama ni nogama.
Dopustila sam da mi problemi pređu preko glave. Dopustila sam da problemi budu kapi koje prelivaju ovo moje utvrđenje od cigala od obaveza i odlaganja, čvrsto i stabilno, a ja sam se davila u njemu.
Disanje mi je bilo obloženo prašinom. Bila sam očajna i tek sada to jasno vidim. Mislila sam na to šta treba da uradim, a nisam ništa uradila. Pored obaveza, koje nisam ispunjavala, nisam imala vremena za ljude, za šetnju, za umetnost, za sebe.
Bilo mi je potrebno da se trgnem. Bilo mi je potrebno da preokrenem svoju igru u svoju korist.
Bilo mi je potrebno da, za promenu, počnem da pobeđujem i da krojim pravila igre.
Ipak je ovo moj život. Dan mi je kao šahovska tabla, i samo ja mogu da pomeram svoje figurice.
Samo ja mogu da napravim svoju strategiju da uspem, a ne mogu da uspem sve dok dopuštam da mi figurice guta protivnička strana – vreme, nemilosrdno i halapljivo vreme. S jedne strane stola za poker ja, s druge strane sekunde koje nikoga ne čekaju. Kako da ih stignem, kako da idem u korak s tokom vremena?
Projekcija mojih misli je bila tamo negde, daleko. Nisam bila prisutna u sopstvenom životu. Zamišljala sam dan u bliskoj budućnosti kad neću imate te obaveze i kad će se fino, sa razmacima, nove obaveze raspodeliti na pokretnoj traci oko koje ću ja predano da radim.
Čekala sam da neko mistično biće dođe i sredi moj život. Čekala sam da me neko drugi spasi. Da zamahne čarobnim štapićem i dovede me u red. Da me obavesti da mi je život sređem i baš onakav kakav sam ga zamišljala.
I dok sam zamišljala njih dvoje, to biće i taj dan, propustila sam mnogo. Hod u prazno sa pauzama za pogled u retrovizor života na kome su se ocrtavale rupe na putevima, blatnjave i duboke.
Ali nisu samo obaveze u pravom smislu te reči bile problem. Meni je odjednom sve postala obaveza, svaki korak je postao obaveza, osmeh mi je postao teška obaveze.
Javljanje na telefon je bilo praćeno okretanjem očiju, poziv za šetnju je bio praćen izgovorima.
Sve ono u čemu sam nekad uživala, bilo mi je obaveza i teret. I mislila sam da svi i sve rade protiv mene. Da su se svi i sve urotili protiv mene, da su rešili da mi ne daju ni mrvicu zadovoljstva.
A zapravo sam ja, sa svojim mislima i trpljenjem, sa odlaganjem i ignorisanjem signala iz dna duše, na ovom dnu života, radila protiv sebe.
