5. poglavlje
Jedan veoma dobar trenutak
Shvatila sam da ipak nisam saučesnik u gubljenju sebe i svog vremena. Shvatila sam ja bila inicijator.
Sopstveni tužilac, sudija, dželat. Sopstveni neprijatelj. Sopstveni problem. Sopstvena bolest koju sam hranila svaki put kad bi mi bilo svejedno. Svaki put kad bih sebi dala opravdanje jer ne radim ništa.
Čekanje se odužilo. Nije bilo nikakve magije koja bi me spasila. Nisam se čak više ni molila za nju.
Ono što sam radila jesto to da sam izigravala žrtvu.Bilo mi je lakše da ljudi ništa ne očekuju od mene. Tada neću moći da ih razočaram. Ljudima sam pričala kako je meni loše, kako ne znam šta da radim. Tražila sam odgovore od njih. I, kao što obično biva sa savetima, nisam ih poslušala.
Ljudi su odustajali od mene. Čak sam i ja odustajala od sebe, pomirila se s tim da nikad ništa neću postići, kako onda njima da se ljutim?
Kukala sam. Pravila tužne izraze lica. Na pitanje kako sam i prečesto odgovarala sa :
„Onako.“ – sa jednim jadnim prizvukom mučenice. Samo bih čekala na red da kažem nešto o sebi, da me neko uteši. Kad sada pogledam na taj period, samu sebe ne mogu da prepoznam.
Ne znam ni šta je bio okidač takvog ponašanja. Jedino što mi pada na pamet jeste moja lenjost. Moja nezainteresovanost. Moja navodna razočaranost u svet i ljude oko sebe. Tada nisam bila svesna da jedina osoba na koju moram da budem ponosna sam upravo ja.
Skrivena od svetlosti dana i dinamike života, moja izmišljena bolest je rasla. Negovala sam je i tepala joj. Mazila sam je i pazila i bila mi je najverniji saputnik.
Sada vidim da je bila parazit kome sam dopuštala da isisa puls iz mene. Davala sam joj pravo da to radi. Podsticala je da me osuši pa da zajedno uživamo u boli.
I bila mi je zid iza koga sam se krila od same sebe. Kao da me je imalo na dva mesta – ja, ona koja sedi, koja postaje sve bleđa, koja postaje sve mršavija i namrgođenija, i druga ja, ona koja se rodila u jednom veoma dobrom trenutku. Rušenje tog zida je bio početak jednog veoma dobrog perioda.
To je bio trenutak kad sam shvatila da sam sama sebi lek. Da sama sebi moram da pomognem. Da ne treba da čekam. Da treba da ustanem. Da treba da se protegnem iz stanja bezivotne larve, iz položaja bespomoćnog fetusa. Treba da postanem nešto veće, nešto novo.
Da dišem ponovo. Da se naučim da dišem. Da otvorim prozor i pustim da se oblak koji sam bila transformiše u dah svežine. Da vidim zelenu, i crvenu, i žutu, a ne samo bledi obris praznine. Da izađem i trčim, da napravim spisak stvari koje moram da uradim. Da sebi dam naredbu da ih uradim. Da se umijem i krenem da radim na sebi, na svom životu. Da ponovo pokrenem svoju snagu, da se iznova učim da mislim i volim. Da ne tražim opravdanja. Da ne tonem u iluzije koje su počele da se pretvaraju u beznađa.
Jedan veoma dobar trenutak je bio kad sam donela odluku, konačnu i neopozivu, da ne dozvolim sebi nikad više da se zapostavim tako. Da ne dozvolim sebi da propadam već da plivam ka vrhu. I da konačno naučim da plivam, kad smo već kod toga.
Ali da ovog puta ne zaobilazim stavke na spisku. Tako samo zaobilazim život. Svaku stavku da podelim na manje korake i rešavam ih tim redosledom.
Da počnem da privlačim, ne da odbijam. Da se nasmejem, ne da se žalim na nemogućnost izlaska iz ove situacije.
Da kažem da mogu, da kažem da hoću.
Da se ubedim da nisam zaboravila da se krećem.
Posmatram se kakva sam bila pre ovog veoma dobrog trenutka – izgubljeno vreme koje ne može da se vrati, prilike koje su otišle u nepovrat, crna rupa koja me uvlačila u sebe, i, što je najgore, ne sviđam se sebi takva, prezirem sebe takvu, vikala bih na sebe takvu.
Da je neki moj prijatelj bio u tom stanju, pokušavala bih da ga pokrenem, podsetila ko je bio nekad, ošamarila bih ga ili polila hladnom vodom.
Rastresla bih njegove sumorne misli, uhvatila za ruku i izvukla napolje. Vezala bih ga za sreću, ne za pod u njegovoj sobi.
Sprala bih mu gorke crte lica.
Nahranila bih ga medom.
Nasmejala bih ga.
Dala bih mu da pomiriše slobodu, slobodan od sebe starog.
Prijatelj koji je mene trebalo da spasi sam bila ja. Ja sam sebe samu morala da izvučem iz toga u čemu sam se gubila.
Bila sam tako slepa, a sada konačno mogu da osetim prostor.
Bila sam i slaba, ali ne toliko slaba da dozvolim da se zid oko mene podigne, da stavi krov nada mnom i zauvek me zatvori u živo nepostojanje.
Zrno snage se borilo, udaralo, jurilo napred, mali buldožer moje ličnosti na koji sam ponosna. Zid je srušen. Ja sam sada na drugoj strani. Na boljoj strani, gde može da se pleše i živi.
Kažu da posle kiše uvek dolazi Sunce.
Ja kažem da svako treba da nacrta svoje Sunce ako mu kiša smeta. Da ne čeka magiju. Da sam stvori sebe uslove da uživa u Sunčevim zracima. S druge strane, koji cvet je procvetao bez kiše? Pre toga treba naučiti da se nosimo sa kišom. Trebalo je gledati na nju kao pomoć ili izazov, ne kao na silu koja skamenjuje pri prvom dodiru.
Treba proći kroz kišnu zavesu, a ne čekati da se ona sama spusti. Jer kiša će ponovo početi da pada, kad-tad.
Zašto dozvoliti da nas onda svaki put uspori?
Jedan veoma dobar trenutak za mene je bio kad sam načinila prve korake po baricama, hodajući u susret jačoj verziji sebe.
Jaku osobu čini to što uvek može da stane na svoju stranu. Preokret koji se dešava, dešava se u samoj osobi. Ne zavisi od vremenskih prilika. Ne zavisi od drugih ljudi.
Niko jakoj osobi ne može da savetuje da odlaže obaveze – jaka osoba je sama sebi šef.
I niko ne može da je spreči da uživa – jaka osoba će uvek naći načina da svaki novi dan učini upravo onakvim kakvim ga zamišlja, samo par sekundi pre nego što zaspi.
