6. poglavlje
Na raskrsnici
Istina broj dva :
Svi se mi pitamo da li je vredno raditi na našim snovima.
Svesna sam da treba da se maknem. Svesna sam da ne treba ponovo da stanem. Ali nije to toliko lako.
Bitan je smer, bitno je gde ću usmeriti svu ovu energiju koju sam toliko dugo trošila na samosažaljevanje.
Stalno mi nadođe plima koja me zaledi. Ukopa me u mesto. Donosi sa sobom dosta peska, a ja samo stojim, posmatrajući kako se gubim i tonem centimetar po centimetar, atom volje po atom volje.
Da, dešava se to jakim osobama. I ono što ih čini jakim, jeste to što ne dozvole da potonu, brzo se trgnu, počiste pesak sa nogavica i prašinu s očiju, pa krenu ponovo napred, u nove pobede.
Biti jaka osoba ne znači da je sve savršeno, već umeće borbe sa hiljadu loših trenutaka i konačne pobede nad svakim od njih je prava odlika jakih osoba.
Ali i one se ponekad nađu u stanju gde se dvoume, gde ne znaju šta dalje.
Imam dva puta pred sobom, ili možda njih deset. Ne znam. Gledam na koju stranu da krenem. Toliko snage u meni ima a ja je trošim na to da izvagam najbolju opciju.
Šta radim, ko da budem?
Znam da svaki moj korak umnogome određuje mene, tamo nekad. I znam da je zato pogubno za mene to što još uvek nisam odlučila na koju ću stranu da krenem.
Prazan hod. Ponovo se javlja taj prazan hod gde zapažam kako se vrtim u krug. Ne fizički. Fizički stojim. To je možda i jedna od najvećih mojih grešaka.
A krenuću napred fizički kad prestanem da se vrtim u krug u mislima.
Pomislim da mogu da budem nešto, ali ipak bi trebalo da se fokusiram na ono drugo. Vratim se na prvo jer me i dalje privlači, ali se javlja ono treće koje donosi najviše koristi.
A možda i ne donosi. Možda mi se i ne sviđa. Odustanem od njega. Vratim se na početak, vratim se na raskrsnicu. To je taj začarani krug.
Ne napravim, zapravo, ni jedan korak ka bilo kom pravcu. Stojim i dalje. Samo bacim pogled na neku stranu. A, iskreno, pogled na kolač nam ne govori mnogo o njegovom ukusu. Pogotovo ne ako je zapakovan, jer upravo ti zapakovani su mnogo zanimljiviji – poseduju efekat iznenađenja, privlačni su jer nisu dosadni, jer su novi, jer donose sa sobom dozu neizvesnosti.
Na takav put bih ja da krenem, nepoznat i onaj koji me pomalo plaši.
Ali ne znam mu kraj, ne postoji crvene ciglice koje treba da pratim da bih došla do mesta kome težim.
A onda se ponovo vratim na pitanje – čemu težim, šta želim da postignem?
I onda shvatam : ja nisam na raskrsnici, ja se ne dvoumim!
Ja tačno znam šta želim, znam koji mi san ne da zaspim. Ne onaj o kamionima koji me jure, niti onaj u kome se spotičem i padam niz liticu. To je san zbog koga želim da ostanem budna, koga razlažem do najsitnijih detalja, da uživam u njegovom ostvarenju, kogakitim i veličam.
To je prva opcija. Prva opcija jeste jedina opcija koja treba da me zanima. Jedina opciju u koju treba da ulažem energiju.
Sve ostale su samo alternative. Slabašne zamene koje ne mogu ni da priđu prvoj opciji. Na te slabašne opcije se opredeljuju samo slabašni ljudi.
Prva opcija je za snažne. Prvu opciju bi svako hteo, ali se ne usuđuje da krene ka njoj jer se plaši da ne uspe. I plaši se da ponovo pokuša.
Slabašni ljudi zato nisu dostojni prve opcije. Dostojni su svih onih drugih, za koje nije ni potrebno da se trude. Za koje već postoji put od crvenih ciglica, i on će ih odvesti tamo.
Ja nisam slabašna osoba. Ja ne želim da mi neko, kao na pisti, svetlima pokazuje put kojim treba da se krene. Put koji je jedini. Vidljiv je, pristupačan je taj put.
Nije zanimljiv taj put.
Ja bih da krenem negde gde je mračnije, da tamo upalim svoje lampice. Ja bih da izaberem prvu opciju.
Ne, nisam na raskrsnici. Ja znam šta hoću. Svi znaju šta bi hteli. I svi znaju svoje izgovore zbog kojih ne kreću baš tamo gde treba.
Neki su previše stari za svoje prve opcije.
Neki su oduvek hteli da postanu glumci, ali ko bi zaposlio čoveka od pedeset godina koji nikad nije nije ni kročio na binu da glumi?
Meni nije jasno kako oni ne znaju da u predstavama i filmovima ne glume samo mladi, već da većina uloga možda i jeste napisana za starije ljude?
Kako ne shvataju da sami sebe koče?
Ne moraju sebi da postave cilj da budu najveće zvezde ove zemlje koje će da se obogate od glume.
Neka pristanu na to da svake Nove godine, u lokalnoj školi, igraju Deda Mraza. Neka nabave kostim i bradu, i neka počnu tu.
Neka taj Deda Mraz pozove komšinicu od tridesetpet godina, kojoj je takođe veliki san da bude glumica, i neka ona bude Nova Godina.
Neka sašije dugu, belu haljinu i neka vežba priredbu sa svojim komšijom.
Eto, već su dve osobe prešle iz kategorije slabašnih u one koji žele i zaslužuju prvu opciju, opciju da ostvare svoj san.
Možda će ih videti tridesetak roditelja i tridesetak dece, ali to je ipak gluma, zar ne? Ipak rade ono što žele. Ipak mogu sebe da nazovu glumcima.
Neka pozovu još nekog iz komšiluka. Na primer, dečka koji ima talenta za pisanje.
On neka im napiše potpuno novu priču, neka napiše dijalog koji će Deda Mraz i Nova Godina uvežbati i kojim će uveseljavati decu.
Neka pozovu i onu devojčicu koja lepo peva. Neka vežba s njima. Neka joj onaj dečko napiše novogodišnju pesma. Ili deset. Ali samo da peva.
Već četiri osoba je krenulo negde. Nisu više zarobljenici one plime straha od sopstvenih snova.
Jer, ako se oni ne bore za svoje snove, ko će?
Niko nije na raskrsnici. To što neko ne radi na svojoj prvoj opciji, to samo znači da radi na nekim sporednim. Ima posao koji ne voli, ili koji mu ne prija toliko. Svoj posao iz snova je davno zakopan. Već je odustao od svojih snova. Već se gubi, predao se.
Ali to ne znači da ne može da promeni smer. Izgovor da je neko previše star i da je kasno ne važi kad je život u pitanju. Godine su imaginarna varka.
Samo pomislim na članak o čoveku koji je sa šesdeset godina počeo da uči francuski, jer,po njegovim rečima, nikad ne zna kad će mu to u životu zatrebati, tera me da se zapitam kako to da ljudi sa dvadesetak godina nemaju njegove osobine, njegove argumente, one koji su za naše snove a ne protiv njih?
Isto je sa argumentima kao sa izgovorima, uvek nam oni idu u prilog da nešto ne uradimo, da nešto propustimo.
Retko nam izgovori stoje na stranu snova.
Pre će čovek reći :
„Ovo neću uraditi zbog..“
nego :
„Ovo ću uraditi zbog..“.
Svi se krećemo. Svi smo već na putu za negde.
To da li ćemo stići gde nas srce i budno sanjarenje vodi, ili tamo gde nam drugi kažu, zavisi od nas samih.
Ja znam šta hoću.
Ja ne znam šta sve to sa sobom nosi.
Ja ne znam gde ću tačno da stignem.
Ja znam da ću da se trudim da pratim svoju prvu opciju.
