Umirem, polako umirem budan. Možda previše budan da bih zavarao sebe pozitivnim mislima. Umirem od sebe, psihički ubijam sebe, do te mere, da bol koju osećam, postaje fizička. Gušim se, boli me grlo. Kao da su sve emocije koje osećam formirale nekakvu grudvu u mom grlu. Grudvu koja je zapela, nema ukusa, samo boli. Toliko sam želeo da samo budem srećan. Danas kada imam sve, nemam sebe. Izgubio sam se. Negde duboko u sebi. Ne mogu da se pronađem, sve u životu postaje onako kako sam oduvek želeo, bedni novac je sada tu, porodica je napokon srećna i uz mene, čak sam i pronašao nešto što nikada nisam ni verovao da ću pronaći. Devojku, vrednu moje ljubavi. Uzalud. Sada je sve uzalud. Nemam snage da uživam u životu. Ne uživam u novcu. Nemam snage da volim. Osobu, koja to zaslužuje. Osobu, koja me je našla u možda najboljem trenutku da budem srećan. Sada sam ja pogrešna osoba. Osoba koja je prazna. Više ne umem da volim. Više ne umem da budem voljen. Više ne živim ovaj život. Čudno je to, da kada si srećan, bojiš se smrti. Sebično želiš da zauvek živiš i uživaš u tom lepom osećaju, u tom jednom životu, koji ti je dat, a kada si tužan i slomljen, smrt je jedina stvar koju želiš. Više je se ne bojiš. Više ne izgleda tako strašno. Čini se kao spas.
Sama pomisao na smrt je opet tako sebična. Iza sebe ostavljaš osobe kojima si drag. Majku, oca, sestre, braću, babe, dede, prijatelje i osobu sa kojom si mogao da imaš sve, ali si jednostavno postao pokvaren čovek.
Pokvaren, do te mere, da ne umeš više ni da voliš. Sve je tako tupo, sve što te nekada činilo srećnim, više nema dušu, više nema boje i toplote. Kada čovek, koji je samo želeo da voli, izgubi mogućnost da voli, on više nema svrhe u životu. Sva ljubav koju dobija od drugih, boli, boli jer taj čovek zna, kako je voleti a ne dobijati ljubav za uzvrat. Taj čovek postaje najgora osoba na svetu, ista ona osoba koja ga je i uništila, osoba koja mu nije uzvratila ljubav. Zašto je mehanizam odbrane toliko perfektan, da kada naidješ na osobu koja te zapravo zaslužuje, ti bežiš od nje. Jer nemaš mogućnosti da tu istu ljubav osetiš i uzvratiš.
Tresem se, gubim orijentaciju, zaboravljam sve. Gušim se od sopstvenih misli kakvo sam čudovište postao. Da li je odlazak sa ovog sveta spas za pojedinca. Da li je to sebičan potez. Šta je sa ljudima koji brinu za tu osobu. Da li vredi živeti život kao već umrla osoba, zarad drugih ljudi? Ljudi kojima si drag. Da li je to zasluženo? Čime sam zaslužio ovakav život? Moj život je iz trećeg lica za poželeti, za nekoga i savršen. Ali u pitanju je pojedinac i koliko on može da uživa u svom životu. Nekada sve, nije dovoljno. Za ljude koji su u životu samo želeli topli osećaj ljubavi, nemogućnost da vole je najveća kazna.
Kazna, za koju nikada neću saznati čime je zaslužena.
