Kišo sporije kidaj gluvu tišinu naivnog grada.
Ja želim da čujem kako ona sa njim pada,
u tamni beskraj.
Učinilo mi se u daljini lomljenje toplih kostiju, što ljube blede ruke mokre,
krvavih brazda zarivenih noktiju.
Želim čuti vrisak i poslednji uzdah njen i videti njegov pogled ko staklo od straha slomljen.
Znam da njegovo lice neće biti poslednje što će ugledati,
Jer tonuće u vodu mojih hladnih zenica dok je obuzima mrak.
I znaće gde je pripadala i gde još uvek pripada.
I ja ću glavom udarati o presušeno dno reke.
A imaću osećaj da se davim u dubokoj neznanoj vodi –
baš kao i ona.