3. poglavlje
Viktor se obuče, uze ključeve od auta i izađe iz sobe. Uputi se do sestrine sobe kako bi se pozdravio i polako krenuo ka restoranu. Kucnu na vrata, ali nije bilo odgovora. On kucnu jače, ali bi ista situacija. Uhvati se za kvaku i cimnu je, ali vrata behoše zaključana. Ona nikad ne zaključava vrata! MERI!! Da li si dobro?? Bez odgovora. On razvali vrata i vide Meri bez svesti na podu. “Ne dušo!”pritrča do nje i uze je u naručje. Pogled mu odlete na praznu bočicu gde su bili lekovi za spavanje koja je bila pored njenog tela. “NE! NE! NE!” vrištao je u očaju. “Zašto si to uradila?” Podiže je i položi na veliki krevet! Uze telefon i okrenu Oskara; “Hajde javi se!” nervozno se šetao levo-desno sve vreme pogledavajući ka sestri koja je bila u nesvesti. Oskar se u jednom momentu javi i poziv uključi na spikerfon kako bi mogao da vozi: “Halo druže, gde si?” “Ma ne pitaj! Možeš da pričaš?” upitao je nervozno. Oskar pogleda u Emili koja mu klimanjem glavom dade znak da prebaci poziv jer nije želela da prisluškuje. On joj uputi osmeh zahvalnosti. “Ček sekund!”reče Oskar i poziv sa spikerfona prebaci na bluetooth slušalicu koja mu je bila u uvetu. “Reci sad!” “Meri se otrovala tabletama za spavanje!” “Šta? Kako? Zašto pobogu?” vrisnu Oskar te ga Emili zabrinuto pogleda. On joj očima pokaza da se ne brine, objasniće joj kasnije; ona klimnu glavom i nastavi da gleda kroz prozor. “Ne…. ne znam!” isprekidano je govorio Viktor. “Došao sam da se pozdravim sa njom, uzmem poklon i krenem polako ka restoranu. Ali su vrata bila zaključana.” “A kad si razvalio, ona je bila na podu verovatno!” nadovezao se logičkim objašnjenjem. “Da! Nisam pametan šta da radim. Mislim da nema šanse da ja idem na žurku! Ne mogu da ostavim sestru u ovakvom stanju. Jel prolazite možda pored mog stana?” “Aha, sad još malo trebamo da uđem u tvoju ulicu. Što?” “Mislio sam ako možeš da nas odvedeš do bolnice a ti produži posle na žurku.” Emili očima pokaza Oskaru da tako urade i uputi mu topli osmeh! On joj uzvrati i reče: “Naravno. Zovem te kad stignemo ispred stana!” “Nego trebaće mi tvoja pomoć da je iznesemo iz stana.” “Naravno! Evo ulazim u ulicu. Budi spreman. Eto me gore za par minuta.” “Važi čekam te!” Prekinuše razgovor. Viktor ostade da sačeka Oskara. Ovaj parkira auto ispred Viktorove zgrade, okrenu se ka Emili i reče: “Kada nas budeš videla da izlazimo iz zgrade, izaći ćeš i otvorićeš vrata pozadi. Da bi jadna devojka mogla da legne! Važi?” “Naravno dragi! Pomoći ću šta god mogu. Evo čak mogu da pozovem mog najboljeg druga iz osnovne, on je lekar sad je dežuran u bolnici da mu objasnim šta se desilo i da ga potražite kada stignemo u bolnicu.” “Jooj to bi bilo divno! Hvala ti puno ljubavi! Odoh ja da me ne čeka Viktor!” “Ajde, a ja ću pozvati drugara.” Oskar izađe iz kola i požuri ka Viktorovom stanu. Za to vreme Emili uze telefon i pozva svog druga Majkla. Zvonilo je par sekundi i ču se baršunast glas: “Halo!” “Halo Majkl, Emili ovde!” “Hej, mala. Otkad se nismo čuli. Kako si?” “Ja sam dobro nego ti mi trebaš.” “Kaži!” “Sestra od najboljeg prijatelja mog dečka se otrovala!” “O bože!” šokirano je izgovorio. “Evo sad ćemo da dodjemo do bolnice da je ti pogledaš! Ako možeš naravno!” “Pobogu Emili! Naravno da mogu! Samo vi dođite, ja ću se pobrinuti za nesrećnu devojku!” rekao je ohrabrujući je. “Hvala ti.” Prekide poziv i ugleda momke kako među sobom nose Meri koja je bila bez svesti. Emili ustade i brzo otvori vrata pozadi kako bi je uneli. Kada je unesoše, Oskar zadrža Viktora izvan kola. “Viktore, želim nekoga da ti predstavim. Ovo je Emili, moja devojka!” i pokaza na Emili. Viktor oseti kako ga nešto probode posred srca. On ima devojku, pomisli! Ali nekako uspe da nabaci osmeh. “Zdravo Emili! Ja sam Viktor, Oskarov prijatelj. Baš mi je drago da smo se upoznali.” “I meni je baš drago Viktore. E da, momci, kada stignemo u bolnicu Saint Thomas, potražićete doktora Majkla Johnsona. On je moj najbolji prijatelj iz osnovne; sad smo se čuli. Objasnila sam mu o čemu se radi i rekao je da će se pobrinuti za Meri.” “Hvala ti puno Emili; baš si divna!” reče Viktor zahvalno. Zagrliše se a zatim uđoše u kola; Emili sede napred pored Oskara, a Viktor pozadi sa Meri i krenuše ka bolnici.
