Земља утону у загробни сумрак
Протресе се
и осврну уклета од самоће
Одјекнуше од зидина њене речи
хуком зарђалих руку
са кровова укопаних храстова
кaд изусти
Овде више не царује доба херојства!!
У мени сањају случајни пролазници
Неуки клисари пра-историје
Посматрачи монумената од костију
и преслагачи минулог згражавања
Овде смо сами у пролазности
Отворићу и Вама свој потиљак
када заборавите занат дисања
И значај вечитог претакања будућности
Јер време слепо простору верује
Док смрт мом грлу враћа дуг
за чување успомена
заборавом од Прошлости
