Zašla sam duboko u pustaru
i pronašla mir
u ruševinama uraslim u korov
i u kupine.
Vetar je ovde ćudljiv
i povija isušene glave
ustremljene ka nebu.
Vetar je jak, rastinje žilavo,
i borba je ravnopravna.
Ne znam da li pripadam ovde,
ali deo mene duboko je prožet
ovdašnjom tišinom
i otkriva istine o sebi
u isprepletenosti života i smrti.
U sumornoj banalnosti pejzaža.
Pred kišu, razigrali su se mirisi.
Utihnuo je zveket nevidljivih bića.
Na čistini, postajem
usamljeni mamac za gromove.
I voda, pocrnela od maskare,
u potocima se sliva
niz obraze i vrat
lukavo prikrivajući tople suze
olakšanja.
