Pljujem ja pomalo na vaše ordenje, titule i nakićene kupljene diplome.
Epolete nanizane o slegnuta ramena.
Medalje gvozdene o vrat obešene koje vijore poput grana tužnih vrba u kasnu jesen.
Na uramljena priznanja datumiranim pečatima pripijenim uz zid kao jeftino roblje.
Na zahvalnice, nezahvalih klovnova za nedela.
Priznajem!
Ja sam prvi pomirio dve obale sujete i vezao ih veznikom u slepi čvor mržnje sarkazmom i groteskom.
Ja sam prvi od svoje generacije slovima vajao osmeh na licima nedoslednih i zakiseljavao ga istinom kao prokislim vinom terajući im suze na zenice.
Ja sam lično svojim pisanjem sa svojih deset prstiju priredio cirkusku tačku za njihove vlasite pare.
Majmunima predstavio njihov vlastiti odraz u ogledalu.
I svidelo im se.
I neću biti ljut ako upru prstom na mene, kada se po azbučnom redu prozivaju nepriznati.
Dosledno ću i posle sebe biti dijagonalno drugačiji od svih kao senka.
Naposletku,
Ispred cele svoje generacije koja je u ime drugih tražila opipljivo, zaboravljajući da se čast ne nosi u drugom agregatnom stanju do onog jednog jedinog na obrazu.
Jedini sam odstupio naklonu i ostao sam sa sobom.
Birajući da budem ispran kamen na obali nego ljuska oraha na pučini koju raznosi svaki letnji povetarac.
Kada su odjekivali aplauzi molio sam za tišinu.
Štedite dlanove govorio sam.
Trebaće vam za molitve.
Kada su uzvikivili ime
Štedite glasove govorio sam.
Trebaće vam za glasanje.
Uvek sam pošteno plaćao porez za svoje naivno verovanje.
U mom oku se vajaju žive vatrene reči te satkan od poverenja često sam budale nazivao rođenom braćom i zvao ih da se njima ugreju.
I nisam mnogo mario za obećanja kada bi sve postalo samo mrtvo slovo na papiru.
Zbog toga dižem čašu u ime svih dvorskih luda
Na iskap molim!
I ako sutra ne budem pisao i presahenem kao planinski izvor za pojenje stoke.
Dobro.
Tada bar niko neće moći da dođe da mi ispija krv kroz vene.
A u tome je lepota poziva dvorskih luda kada svrši se predstava i padnu zavese.
Da se razumemo.
Uzdravlje.
