Ne voliš crveni karanfil,kažeš?
Očigledno nisi voljenog sahranio.
Ja sam karanfil u raku bacila,
Sa njim sam kovčeg pokrila,
Zatim je zemlja počela da pada,
Gledala sam lice lopatara tada.
Gledala sam kako moj cvet nestaje
I njegovo lice hladno,
On to rutinski radi,
Jauci i suze za njega nisu ništa strano.
Ali ja danas mog voljenog sahranjujem,
I on žuri da mu sanduk pokrije.
I moj karanfil nestaje,
On zauvek ,nestaje.
Prvo će on uvenuti,
Zatim će se meso raspasti,
Onda će crvi ući i leš pojesti,
I samo će ostati kosa i kosti.
I onaj upaljač i sat srebrni,
Oni će jedini ostati,
Zauvek u celini,
Čak i kada će kosti prah postati.
Htedoh lopataru reći stani i prstani,
Al on vreme ne može kupiti,
Nit će ga oživeti,
Tako što mu grob neće zakopati.