Buđenje iz narkoze u bolesničkoj postelji liči na isterivanje đavola. Muka, znoj osećaj krivice i beznađa. Suze, koje se slivaju u reku sudbine. Pitanje se pred njom postavlja da li je završila sa ulogom majke za sva vremena ?
Ulazi doktor i kaže joj, da je jedva obavio abortus.
„Jako ste bili nemirni , iako smo u opštoj anesteziji obavili sve.“
„O kakav zlikovac “ sada žena dok priča, razmišlja o njemu !
Pa nije postojao ni jedan razgovor koji bi ženi dao vremena da se predomisli.
Lekarska etika nije podrazumevala tu vrstu dijaloga.
Podsvest je kod mlade žene , ipak proradila. I pored anestezije ona se borila protiv čedomorstva u svojoj utrobi. Noge su joj odskakivale od kreveta od siline borbe u njoj. Đavo je završavao svoju pobedu i stavljao tačku na gnusni čin.
Sada kada mi sagovornica priča o tome, vidim u njoj duboko kajanje i veliku neodgovornost prema plodu koji je nosila, kao i prema sopstvenom zdravlju.
Sedamdesetih godina prošlog veka, gledanje iz ugla lekara, ovaj zahvat je imao svoje teorije . Žena je znala za teoriju,koja je govorila da plod nije živ do dva i po meseca i da se trudnoća u tom periodu ne smatra ubistvom , nego kontrolisanim rađanjem. Bez ikakve odgovornosti da se rizik od ponovne trudnoće dovodi pod znak pitanja.
Zasto pričam o ovoj nesrećnici ?
Zato što se sredstvima protiv kontrole rađanja može sprečiti nastanak trudnoće, bez ubijanja fetusa.
Zato što žena zbog zahvata ovakve vrste može steći sterilitet.
Zato što nikada ne znamo kada ćemo doživeti katarzu i biti očajni zbog pređašnjih grehova.
Zato što je život nasvetija tajna i ljudsko biće , ne sme nikada da završi kao nepotrebno .
Ova nesretnica je bila uplašena od života, od prihvatanja materinstva i velike greške tadašnjeg stava lekara „da prekid trudnoće u od dva i po meseca nije ubistvo “ !
Sada sa svojim svesnim pokajenjem za svesno umrla čeda u utrobi majke , traži od Gospoda da joj oprosti greh.
Jasminka Nikolić ex Brdarević
