Ова седмица је вечна.
Не да се окончати.
Не да прећи у нови почетак.
Мислила сам да ћу јој данас краја видети,
али треба чекати јутро.
Можда ће другачије сванути…

Наде за јутро немам.
Другачије не значи боље.
Преживеће се данас, знам,
иако не знам због чега.
Било је претходних дана више надања…

Говорим,
није могло другачије,
овако све треба да буде, баш како јесте.
Данас не знам зашто овако мора,
тешко.
Јуче сам знала.

Све је промисао Божија, понављам.
И мислим да се лажем, да олакшам,
да издржим лакше.
Данас се ни лагати не да.
Ни утехе, ни узнемирења.

Данас само плач.
Немоћан. Који не рађа.
Мука.
Као бара у душу се слегла.