Ponekad
život se zaglavi
u procepe
između svetova.
I ma koliko gurali kola,
ne možemo dalje
istim putem,
slepi i gluvi
za tuđe sudbine,
slepi i gluvi
za sopstveni usud.
Jer svi smo delovi mašine
na fabričkoj traci,
nevolja tuđa
sutra je naša
kleta sudbina.
Ko to odvaja
ispravne primerke od škarta?
Ko određuje
koja smo klasa
i u koju gajbu
će nas nemoćne baciti?
Hoćemo li vikati?
Hoćemo li plakati?
Pometeni nepravdom,
kontejnere slavimo
kao da su dvori.
Više ne znamo za bolje.
Zaborav je moćna alatka
u pogrešnim rukama.
Dok tonemo u ponor
lažemo sebe
da se uzdižemo.
Udaramo glavom o tlo
i krv nam se sliva u oči.
I tako oslepljeni,
sedimo na dnu
I uporno brojimo godine.
Ne vidimo
da preživljavamo
jedan isti dan koji se ponavlja.
Preplašeni,
rastežemo lice istine
sve dok ne izravnamo sve bore
i tako dokažemo da vreme ne postoji
i da sve što se dešava ništa ne znači
spram večnosti.
Potom,
operemo ruke buđavim sapunom
i nastavljamo
da glođemo dobačene kosti.
