Мог света више нема. Како је он био млад. У овим јарким бојама, сав у бојама…
Ово је моја палата. Живела сам међу овим ходницима. Сваком камену знам место и смисао, свакој боји и фресци. Овде је све рађено по налогу богова.
Добро је што сам обукла црну хаљину, као да сам знала да ћу данас оплакивати судбу. Али нисам плакала. Краљици то не доликује. Краљица данас поново хода својим светом.
Мој свет… Међу брдима и камењем. У тишини, мислите. Да можете чути све моје приче… Данас је свет тиши.
О, колико живота је овде, у Кнососу, било, чаробног, дивног и крвавог, кривог, силног. Како само уме човек од богова рођен и који зна да је божији.
А сада се у лавиринте моје палате увлаче врапци и то под фреском Минотаура… И они који не би у моје време могли приступити овде гледају ове рушевине као да су чудо. Е, да су они видели Кносос, да умеју причати са боговима, да умеју створити Минотаура или крила као Дедал и Икар. Силни наш свет…
Да бар имам више времена да прошетам својим вртовима, да се бар вечерас дружим са боговима овде, као некада… Али морам отићи. И свету који није мој свој дати, да бих га сачувала.
