Данас сам сапасао лабуда. Какав сам ја цар.Хрој. Чуш херој, херојчина. Наиме. Прелазим ти ја Бранков мост. Приметим, аутомобили застају, нешто заобилазе. Околи људи гледају, снимају. Загледам се. Када, оно на цести, у смеру Новог Београда, у трећој траци лабуд. Шћућурио се уз преграду. Мислим се, шта? Да се направим луд и продужим, или… Прилази ми неки рус, све са мобилним у рукама. Промрља, колико сам разумео, да зовемо полицију. Пичка ти бре материна, ретардирана. Какву полицију, баш ће доћи Руси избеглице ми се чине као да су из паралелног универзума. Везе са животом немају. Чудни су. Но за причу, апсолутно не битни. Окупља се публика. Нико, ништа. Јебига, на мени је. Закорачим преко банкине. Опрезно. Још се премишљам. Кола лагано крећу да коче. Идемо. Зауставим саобраћај на сред главне градске ћуприје. Приђем престрашеној птици. Не смем да га потерам. Плашим се, има манијака. Покупиће њега или меме. Жута трака је слободн. У њој нема заустављених возила. Туда надолази аутобус. Амблендује ми, даје знак. Пут је слободан. Сви су стали. Хајд` лабуде, по`итај. Претрча ти он улицу. Мислио сам да ће прелетети ограду. Но не могаше. Куд` сад? Хтедох га усмерити на степенице. Не жели у том правцу. Терај низбрдо. Гоним лабуда низ мост, као лала гуске низ шор. Он трчка, сикће, млатара крилима. Јак је, је`бо мајку. Поткачио ме крилом, боли. Иде, иде, па стане. Згрчи се. Онако скупљен, задихан, изазива жал. Наставимо. Група нам наилази у сусрет. Само на коловоз да не искочи. Срећом, није толико глуп. Момак ми помогне да га савладамо, ухватимо. Свака част момче. Упртим га под леву мишку. Десном шаком му стегнем кљун. Свестан сам да, у најмању руку нисам нежан. Међутим, имам посла са дивљом звери. Морам бити на опрез. И за моје и лабудово добро. Можда је и лабудица, остаће вечна тајна. Наставим на доле. Размишљао сам да се вратим на степениште. Можда је и ближе. Али, не волим да се враћам. Само право. Корачам одлучно. Био је миран. Чак ме ни не посра. Него, тежак је. Има петнаест кила, сигурно. Негде на пола пута се мислим. Овај тренинг ми није требао. Вучемо се. Руке попуштају. Мишице подрхтавају. Не смем да га пустим. Копрцнуће се, угристи ме. Дај да га бацим у пизду материну. Оставим га, па нека се сналази. Не, када сам већ почео да једем говна, појешћу до краја. До Саве. Криза ме хвата. Морам да се одморим. Спустим птичурину. Кљун, наравно не испуштам. Предах. Краткотрајни. Преместим лабуда. Под десни пазух. Настављамо. Догегам се некако до дока. Како сићи, куда је најбоље? Спустим се до некаквог наноса земље и грања. Непосредно до воде. Пустим лабуда. Јадник ускочи у реку. Затрча се. Узлете. Ишчезе у хоризонти, према ушћу, према Дунаву. Збогом лепа птицо. Сву срећу ти желим. Осећам се лепо, поносно. Примрни осећај. Затим разочарање. Да ли је могуће? Стојите и снимате. Бележите патњу беспомоћног створења. И нико да помогне. Морах ја. Браво мајсторе. Не није самохвала. Већ озбиљна забринутост. То више није ни безосећајност. Дигитализовали смо се. Гледамо кроз екран. Све је нестварно, далеко, не тиче нас се. Јебеш птицу. Пратимо страдања милиона људи. Навијамо, осуђујемо, подржавамо. И нико не чини ништа. Не брините, машине нас неће заменити. Постали смо машине.
