Nisi ni za šta. Šta si to obukla? Na šta to liči? Poštuj ono što ti se pruža.
To su bile najčešće rečenice moje majke. Nikada nisam želela da budem kao ona. Ništa joj nisam govorila, nisam joj se poveravala. Ni kada sam dobila prvu menstruaciju, ni kada sam se prvi put zaljubila, ni kada sam se posvađala sa drugaricom. Sećam se da sam tada, kada sam dobila prvu menstruaciju, stavila neki njen uložak koji sam našla u kupatilu, kako znam i umem, a onda obukla sive, široke trenerice – da mi se ne bi poznavao uložak i zato ona te trenerice nije podnosila.
Kada sam kupila sebi te trenerice, bio je to prvi i poslednji put da sam kupila sebi bilo šta, osim ako nisam uštekala nešto para što su mi davali za rođendan i što sam štedela od užine. Rekla je da su kao muške, da u njima izgledam kao strašilo i da treba da nosim ono što nose devojčice.
I sada ih nosim. Za bolnicu su mi najudobnije. Samo sam im u međuvremenu dodala lastiš, jer su mi padale sa kukova.
Komentari koje sam dobila prvi i poslednji put kada sam okačila snimak na TikToku prilično su ličili na komentare moje majke: „Dvadeset prvi vek je, a neke likuše i dalje izbegavaju teretanu… Ne forsiram fizički izgled, ali mi celulit na butinama izgleda strašno aljkavo… Zašto ljudi nose ono što im ne stoji?“
Jedva sam se tog dana naterala da obučem teksas šorts, a drugarica me je jedva ubedila da me u njemu slika, rekavši da mi dobro stoji i ističe obline. S obzirom na to da je danas najlakše da video ode viralno, mnogi su videli moju objavu. Mnogi su ostavili komentare – neki pozitivne, neki podrugljive. Ipak, ja sam videla samo one o celulitu i višku kilograma.
Te večeri sam provela sat vremena pred ogledalom. Kao da sam se izmenila u jednom danu. Videla sam sve ono što juče nisam. Celulit. Butine. Pomislila sam da mi možda zaista fali teretana. Možda da skinem neko kilo. Pomisao se pretvorila u odluku.
Sutradan sam krenula u teretanu. Te večeri sam detaljno istražila sve o kalorijama, makronutrijentima, planiranju obroka. Pomoću veštačke inteligencije napravila sam plan ishrane. Provela sam sat vremena u teretani i još toliko u prodavnici. Skuvala sam ručak za porodicu i slagala da sam već jela. Moj inat mi nije dao da okusim hranu. Ja imam kontrolu nad svojim telom. Ne ono nada mnom.
Kupila sam digitalnu vagu i merila se svakog jutra i večeri. Brojke su se sporo pomerale. Jedan kilogram za ceo početak. Onda sam pooštrila režim. Višesatni treninzi, sve manje hrane.
Ana, moja drugarica, na početku je išla sa mnom na treninge, a onda je sve ređe i ređe dolazila. Rekla je da ne može da isprati moj tempo i da joj treba odmor. Ja sam bila disciplinovana i nastavila. Vežbala sam svakodnevno, višesatno.
Počela sam da izbegavam doručak. Jednog dana sam shvatila da je prošlo četiri popodne, a nisam pojela ni mrvicu. Sledećeg dana sam to ponovila – namerno. Ručala sam minimalno. Vežbala opsesivno. Merila se četiri puta dnevno. Planirala svaki obrok. Brojala kalorije.
Brojke na vagi su počele da se smanjuju, ali nešto nije bilo u redu. Kad god sam stala ispred ogledala, razočarala sam se – stanje se ni malo nije promenilo. Salo na stomaku bilo je tu. Celulit je bio tu. Može još. Ima prostora za još.
Ana je došla i donela čokoladu. Pogledala sam je kao da mi donosi otrov. „Zasladi se, ništa ti neće biti. Ispadaš iz garderobe.“
„Još malo i biće kako sam zamislila“, rekla sam.
Otvorila sam čokoladu. Jedna kocka. Pa još jedna. Pojela sam je celu. Savest me je zgrabila za gušu. Ušla sam u sobu, pokušala da skrenem misli. Nije išlo. Otišla sam u kupatilo i izazvala povraćanje. I prvi put osetila olakšanje. Kao da sam povratila i krivicu.
Od tada je povraćanje postalo bekstvo kada nisam mogla da izdržim. Kontrola. Mehanizam. Izlasci su postali stres. Nisam jela napolju. Niti sa drugima. Sve sam radila sama. I sve sam radila – savršeno. Tegovi kod kuće, vežbe svuda. Spisak namirnica koje su „zabranjene“ bio je sve duži.
Menstruaciju nisam imala mesecima. Sve mi je bilo veliko. Bio je jul, a meni je bilo hladno. Nosila sam bluzu i trenerice. Pokrivala se ćebetom. Klonula bih čim ustanem. Bila sam umorna. Usnula. Kosa mi je opadala. Telo me je izdavalo, a ja sam ga terala dalje.
„Nalazim ti kosu svuda po stanu!“, vikala je majka. „Šta se dešava sa tobom?“
Po prvi put sam je videla da plače.
Ustala sam. I pala. Onesvestila sam se.
Pristala sam da ostanem u bolnici. Čak ni kada sam rešila da smršam, nisam posetila nutricionisu. Ni psihijatra. Ni psihologa. Sada sarađujem sa svima njima.
Teško je bilo predati kontrolu. Hrana je bila jedina stvar u mom životu koju sam mogla da držim pod strogom komandom.
U bolnici sam prvi put osetila glad. I prvi put je priznala. I prvi put pojela jogurt bez griže savesti.
Počela sam da popuštam kada sam čula jednu prilično sirovu, ali istinitu rečenicu od psihijatra: ,,Umrećete, Iskra. Vaše telo ne može više da se bori. Sve ste mu uskratili.“
,,To što vidite u ogledalu nije istina“, rekla je psihološkinja koju sam dva puta nedeljno posećivala u njenoj ordinaciji u bolnici. ,,To se naziva poremećena slika telesne šeme. Vi sve vreme sebe vidite u ogledalu kao gojaznu, a zapravo ste u dubokoj pothranjenosti.“
Stvarnost nije bila kao u mojoj glavi, kao u mom ogledalu.
Nisam umrla. Izašla sam iz bolnice. Počela da idem na psihoterapiju. Težina se nije vratila preko noći. Ali ja sam naučila da vrednujem i pola kilograma. Naučila sam da broj na vagi nije vrednost mog bića.
Fascinantno mi je to, kako telo vremenom gasi sve što mu nije potrebno i ograničava se na ono neophodno kako bi preživelo.
Još fascinantnije mi je kako ljudi ne razmišljaju kada napišu komentar. Neko će se nasmejati. Neko će se ponositi svojim izgledom. Neko će krenuti da se izgladnjuje. I možda neće stati.
Onda sam odlučila – nikada više neću komentarisati tuđi izgled. Nikada neću suditi. Znam kako je kad ti neko kaže: „Šta ti je? Izgledaš bolesno.“
Mesecima sam brojala samo kilograme, odbacila sam sve ono što me čini ženom. Zanemarila sam dušu. Srž. Sebe. Sada učim da svom telu budem dom, a ne zatvor.
-Dragi čitaoče, naratorkina priča je u potpunosti izmišljena, ali predstavlja realnu sliku problema sa kojim se mnogi bore. Ovo je jedan od boljih ishoda, ali posledice nekada mogu biti fatalne. Zato, ako se boriš sa ovim problemom, nisi sam. Nije sramota potražiti pomoć. I svaki korak se računa. Ukoliko poznaješ nekoga ko se bori sa ovim problemom, pruži mu podršku, ne osuđuj ga. Imaj empatije i savesti, nikada ne znaš kako će tvoj komentar uticati na osobu preko puta tebe, poznavao je ti, ili ne.
