Stvorena da te prebolim – na malo drugačiji način

1. poglavlje

Zovem se Ankica.

Ankica Kapičić.

U trenutku, dok ti ovo pišem, imam 79. godina.

Danas, petog septembra, sam ih napunila.

Svaki dan, počevši od onoga, u kom sam život uzela u svoje ruke, živela sam punim plućima, srcem i dušom. – želim da to, prvo, o meni, saznaš, jer isto želim i tebi, mali ili mala moja.

Rođena sam i do svoje 21. godine, odrastala na području tadašnje Dunavske Banovine, u okolini Novog Sada.

U vreme mojih mladih godina, detinjstva i devojaštva, naša porodica, na čelu sa mojim ocem, bila je jedna od cenjenijih, iz prostog razloga što, on je tada već bio, iskusni, važni, advokat i čovek od poverenja, bez čijeg prisustva, ni jedan veći posao u gradu, ne bi bi mogao, niti bi smeo biti sklopljen.

Samo zahvaljujući ovoj činjenici, ja sam, kao jedino dete svojih roditelja, u kući, ali i van nje, uvek imala sve što mi je za život bilo neophodno, a mogu slobodno reći i mnogo više od toga.

Najfinija odeća, lutke, obrazovanje, sve je to bilo moje.

U kući, ja sam od kad pamtim imala pravo glasa. Nikada ga nisam zloupotrebljavala, osim, možda, pomalo, kad sam bila baš, baš malena.

Pa dobro… nasmej se malo sad, takvu ili takvog te zamišljam, kako kroz blagi osmeh, glasom punim ushićenja sebi, u bradu govoriš – ,,Svako to radi, ponekad.”

Dobro, dobro, ne pridikuj odmah i ne ljuti se, što i u ovim trenucima ja, na tebe mislim. 

Evo, vraćam se nazad, svojoj priči.

Suština je bila ta, da nikada nisam bila preterano razmažena devojka, koja na ljude gleda, kao na niže od sebe i navikla je da sve dobija na gotovo. Naprotiv, u sopstvenoj kući sam učena da i pored posluge, kuvara, batlera i drugih zaposlenika koje je moj otac držao, stvari koje jedna žena obavlja, treba da znam i izvršavam sama. Što u naše vreme i nije bio baš tako čest slučaj, to treba da znaš.

Sa druge strane, bez obzira na to što sam devojka i u ono vreme, imala sam potpunu slobodu, da biram za koju ću se životnu profesiju opredeliti. Mogla sam se baviti politikom, ako mi se tako htelo, mogla sam se baviti i slikarstvom ili muzikom… mojim je roditeljima bilo potpuno svejedno. 

,,Samo, nek si nam ti srećna!”, uzviknuli su, sećam se, oboje u glas, onog dana, kada smo, uoči mog punoletstva, za našim velikim, trpezarijskim stolom, sedeli i posle ručka, uz dezert, o ovoj temi raspravljali. – ,,Kad je tako!”, uzvratih im ne očekivajući ni jednu drugu reakciju na mesto ove – ,,Biću profesor italijanskog i nemačkog jezika.”, i rečeno, beše učinjeno, na moju veliku radost, pa… u vreme kad se slika o kojoj govorim, u hiljadu parčića, za mene, jednom zauvek počela raspršavati, tako da je ni jedan umetnik više nikada nije mogao sastaviti, ja sam bila na pragu zaposlenja na Visokoj školi.

No, o tome ću ti napisati nešto malo više, nekada, u bliskoj budućnosti, ako budem imala prilike, jer sad sam već pomalo umorna. Sene prošlosti, ponovo su na moja vrata pokucale… 

Moram ih se, jedne po jedne, otarasiti, a previše njih me je, u jednom danu okružilo, ne zameri…